Кнез Милош Обреновић женио се само једном. Када му је било 24 за супругу је узео осам година млађу Љубицу Вукомановић и пар је остао заједно све до њене смрти 1843. године.
За нешто мање од четири деценије Љубица и Милош добили су осморо деце – четири дечака и четири девојчице – Петра, Петрију, Јелисавету (Савку), Габријелу, Марију, Милана, Михаила и Теодора.
Петар је умро у раном детињству, па је тако Петрија – прва девојчица, постала најстарије књажево дете. Била је очева мезимица… понос и дика кнеза Милоша. Иако по природи строг и непопустљив, бескрајно угађао. Заузврат, она је била добра и послушна ћерка која се увек покоравала очевим жељама.
Одгајао ју је и васпитао онако како је и живео – строго и традиционално, без претеране сентименталности и нежности, али то Петрију није спречило да постане, свесно или не, дах промена и дух модерне Европе који је неповратно стизао и у Србију.
Петрија је рођена 1808. године у селу Брусница у општини Горњи Милановац. Кнез Милош је био патријархалан човек који није веровао у школовање женске деце. Од њих се очекивало да буду добре домаћице, супруге и мајке, па Петрија никада није ишла у школу, а научила је да чита тек крај својих синова.
Ако јој ово и није било право, Петрија никада ништа није рекла. Савременици су је запамтили као тиху, повучену и одмерену девојку везану за кућу, мајку и, веома, за оца.
Кнез јој је, са друге стране, угађао онако како је умео – купујући јој скупе поклоне, обасипајући је пажњом и, наравно, тражећи јој угледног и богатог мужа.
Тако је Петрија постала прва жена у Србији која се нашла на портрету и то у време када су они били права реткост и када су у питању виђени мушки припадници друштва. Израдио га је Павле Ђурковић, али нажалост данас се не зна како је изгледао јер није сачуван.
Милошев конак у Крагујевцу, у ком је Петрија проводила највећи део времена са мајком, уређен је “по европским стандардима” са све порцеланским тањирима и шољама допремљеним чак из Беча, а када је стасала за удају, Петрија је од оца добила посебан дар – дијамантску дијадему невиђене лепоте.
Како је био обичај да се девојке рано удају, Петрија је имала просце већ са 13 година. Ипак, кнез Милош мезимицу није хтео да да било коме!
Било је ту преговора и договарања, разгледања и “безецовања” разноразних младића.Кнез и, још чешће, његова браћа – Јован и Јеврем, одлазили су у посете виђенијих српским породицама, испипавали да њихови синови немају “какву фалинку” и да ли би били у стању да се добро старају о Милошевој најстаријој ћерки.
На крају, избор је пао на момка из угледне трговачке породице из Земуна – Теодора Бајића. Након што је утврђено да је са момком све у реду, уприличено је “виђење” са Милошем Обреновићем где је младић донео дарове за девојку.
Петрија, којој је тада било тек 15 година, за веродбу је сазнала у Крагујевцу, а супруга, као ни он њу, није видела све до званичне просидбе.
Милош је хтео да свадба његове ћерке засени све дотадашње светковине! Већ за просидбу су сређени друмови који су водили до Крагујевца, а за конак су израђене дрвене столице и столови што је, у земљи у којој се још јело са ниским софрама и седело на троношцима, била невероватна новина.
Прва Српкиња која се удала у венчаници
Пре свадбе Петрије Обреновић младе у Србији удавале су се у народној ношњи или каквој бољој хаљини. Ипак, како је младожења долазио из Земуна – “са Запада”, кнез Милош није желео да његову ћерку било ко сматра “обичном сељанчицом”.
Зато је њена свадба приређена по модерним аршинима и тако да је се не би постидели ни неки европским дворови.
Венчање је организовано 25. маја 1824. године у Београду. Петрија је носила белу хаљину од венецијанске свиле, беле чарапице, бели вео, бели широки свилени појас и беле ципелице на дугмиће и тако постала прва Српкиња која се удала у венчаници.
Уз све ово, носила је сунцобран и лепезу, дарове од младожење, који су такође били апсолутна новина у, још увек турском Београду. По изласку из цркве, кумови су пред окупљену масу почели да бацају новчиће што такође до тада није била пракса у Србији.
Након овог велелепног венчања Петрија је живела живот карактеристичан за имућније жене тадашње Србије. У браку са Тодором имала је четворицу синова, а након што је поред њих научила да пише, водила је врло живу преписку са братом Михаилом и, наравно, вољеним оцем.
Преминула је 1870. године надживевши све чланове породице Обреновић – оца, мајку као и сву браћу и сестре.
(Дневно.рс)
