Њихове смрти су доказ да је у животу човека најважније како ће издржати последњу борбу и какав ће се у њој показати. Јер како тада буде умро, тако ће се и за вечност родити. Ко чува живот свој изгубиће га; а ко изгуби живот свој Мене ради, наћи ће га. (Мат. 10, 29).
Славна хеленска историја оставила је човечанству богато наслеђе, велики број књига, уметничких дела, грађевина, али и успомену на велике људе, хероје и славне битке. Један од најславнијих међу старогрчким херојима био је спартански краљ Леонида, који је са три стотине својих ратника остао до краја у Термопилским кланцима у тродневној бици против далеко бројнијег азијатског освајача. Док се Грци с правом диче својим Термопилским кланцима и краљем Леонидом, ми се можемо похвалити, најмање, петорицом српских Леонида и са најмање пет српских Термопилских кланаца.
Војвода Пријезда – Турски султан Муса (1411-1413) напао је српску Деспотовину 1413. године. У веома успешном походу освојио је градове Болван и Липовац у алексиначком крају. Међутим, одлучан отпор султановој војсци пружен је у граду Сталаћу, где се истрајношћу и јунаштвом истакао заповедник града.
Сталаћ је много страдао, али његов заповедник није хтео да се преда муслиманском освајачу и изгорео је у градској кули. Ушао је у народну поезију под именом војвода Пријезда, као јунак познате песме “Смрт Војводе Пријезде”. Његов подвиг задивио је савременике и од њега створио симбол отпора према Турцима.
Никола Скобаљић – Нешто касније, док је ветар још разносио пепео браниоца Сталаћа, у српском народу почеле су да круже приче о једном срчаном витезу који је задавао поразе Турцима.
У то трагично време пред дефинитивни пад српске Деспотовине (1459), док је деспот Ђурађ још господарио Србијом (1427-1456) и водио борбе против Турака на северу, на југу им се супротстављала једна храбра српска војска. Том војском командовао је будући легендарни јунак Никола Скобаљић и дуго је задавао велике невоље Турцима у лесковачком крају и шире. Однео је велику победу код „Бање“ када су његови витезови посекли „много Турака као и знамените турске господе“.
Одговор је брзо уследио нападом турске казнене експедиције, која је сада била далеко бројнија, а одред Срба далеко слабији. Срби су се са таквом срчаношћу борили, да су Турци причали како никада нису видели такву храбру борбу тако малог броја људи.Ипак српски војници су у неравноправној борби подлегли 16. новембра крај планине Трепање, недалеко од Новог Брда које су бранили. Том приликом су ухваћени Никола Скобаљић и његов стриц. Турци су их у осветољубивом бесу живе набили на колац. То су били први угледни Срби које су Турци казнили на овај сурови начин.
Скобаљићева борба и смрт оставиле су дубоког трага у крајевима где је ратовао. Народ је остатке каквог града, куле, цркве или извора вековима називао његовим именом.
Стеван Синђелић – Јуначки подвиг славног ресавског војводе Стевана Синђелића свима је добро познат, али га овде ипак нисмо могли заобићи, сматрајући да приче о херојима никада нису сувишне. Зато ћемо се тог подвига подсетити само у најкраћим цртама.
Било је то време почетка српске борбе за освајање слободе од Турака у бици на пољу Чегру, која је требало да отвори пут ослобођењу Ниша. Када су Турци коначно освојили шанац, који је војвода Синђелић срчано бранио са својих 3000 Ресаваца, постало је јасно да их одатле више не може истерати. Да не би жив пао у њихове руке он:
„Приђе средини шанца где је стајала у лагуму сва џебана. Око њега се слеже борба а он, прекрстивши се, потпраши пиштољ и њиме груну у џебану. Небо се проломи, густ мрак покри земљу која се страховито потресе, а кад мало после ветрић разнесе дим — не бејаше више у шанцу и близу око њега војске ни српске ни турске…“
Гневни Турци су од њихових глава подигли Ћеле-кулу. У овом својеврсном храму и данас леже узидане главе страдалих српских момака и глава њиховог војводе који им је купио бесмртност, Стевана Синђелића.
Драгутин Гавриловић – Мајор Драгутин Гавриловић је онај храбри српски официр који је командовао одбраном Београда 1915. године, намеран да страда са својим војницима уколико је неопходно, али да по сваку цену да изврши наредбу команде и што дуже задржи напредовање непријатеља.
Том приликом је својим јунацима одржао говор којим је ушао у историју:
„Тачно у 15 часова непријатељ се има разбити вашим силним јуришом, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао.
Војници! Јунаци!
Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате више, да се бринете за животе ваше, они више не постоје.
Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!“
У овој борби био је тешко рањен, али је преживео. После рата предавао је на Војној академији. Немци су га 1941. заробили и одвели у концентрациони логор близу Нирнберга. Из заробљеништва се вратио тек 1945. тешко болестан. Умро је 19. јула 1945. године.Иако је преживео одбрану Београда, ту битку је водио као да му је последња.
Мајор Милан Тепић (1957-1991) је последњи одликовани херој Југословенске народне армије (ЈНА).
Почетак грађанског рата у Југославији затекао га је у складишту оружја и муниције у селу Беденику. То село било је близу Бјеловара у коме су припадници хрватског Збора народне гарде (Зенге) јула 1991. године најпре заузели касарну и заробили војнике ЈНА, махом младиће на одслужењу редовног војног рока. Потом су напали складиште у коме се повукао мајор Тепић. Када одбрана више није била могућа, он је својим војницима, наредио да се повуку на безбедну удаљеност, а онда је да не би пао жив у усташке руке и предао им драгоцен плен којим ће потом убијати његов народ, дигао у ваздух складиште и убио себе и преко 200 нападача.
Тако је на крају 20. века поновио херојски подвиг војводе Стевана Синђелића са почетка 19. столећа.
Симболи истинског јунаштва
Ових пет јунака прави су симболи српских одбрамбено-отаџбинских ратова и целокупне српске историје хероја. Кроз најразличитије историјске епохе они су на савршен начин испунили слободарски и Косовски завет српског народа, доказујући својом мученичком смрћу истинитост речи да је: „Земаљско за малена царство, а небеско увек и до века“.
Оваквих символа истинског јунаштва и националног отпора има само у најлепшим песмама и бајкама – и у српској историји. Они су својим последњим борбама оживели бесмртне речи горског Његоша: „Једном се умире, а част и брука живе до вијека“. Као што је казао и поновио мајор Милан Тепић: „Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко.“
Ништа друго у њиховим животима није толико битно, колико је важно само то да су се они храбро борили и да су јуначки пострадали за вредности веће од њихових живота. Њихова неустрашива вера уселила их је у Свету Небеску Србију и регрутовала у строј Светог цара Лазара, у његову бесмртну косовску војску, где је и најмањи војник, већи од највећег на земљи. Ту се открива њихова величина и вредност, а рађа наш понос и наша радост.
Аутор: Милош Павловић
Извор: Српски Академски Круг
