“Петлови појев, Морава џмни” песма је из Врања.
Према народном предању у око две невелике строфе које чине песму која сваког дира у срце, испреплетана је легенда о забрањеној љубави једног Турчина јањичара и једне Злате.
Петлови појев
Петлови мори појев
Морава дзмни
Пуштај ме злато моје
да идем
А тој су мори петлови
Петлови лжови
Легај ми злато моје
крај мене
Сасвим је јасно да се у песми води дијалог између двоје жарко и несерћно заљубљних. Лежећи једно другоме у загрљају, мушкарац говори својој вољеној да је зора сванула и да она треба да га пусти, јер он мора да иде. На то му она одговара да су “петлови л’жови” и да он треба да остане крај ње.
Иако се у песми не каже тачно какав је крај младих љубавника, трагедија се јасно наслућује.
Да песма пева о несрећној љубави сведочи и легенда испреплетана око ње.
Наиме,каже се да у Врању није било девојке која не би заплакала док је слушала или певала ову песму.
Према легенди сачуваној међу старијим Врањанцима, песма говори о Турчину јањичару, који је био са ових простора.
Како, поред свега, није заборавио родни крај тражио је службу у Врању, а због ратних чинова и војних заслуга ју је и добио.
У селу надомак Врања, Ратају, пронашао је своју родбину, а управо ту срео је и своју Злату.
И како увек бива да љубав не познаје и не признаје никакве препреке, двоје младих се зближило и страсно заљубило.
Када је 1878. генерал Јован Белимарковић ослобађао Врање, сва турска војска побегла у ноћи између 30. и 31. јануара. Тај момак, чије име није остало забележено, провео је своју последњу ноћ с вољеном. Знао је да мора да се повуче, јер ако га српска војска затекне, с њим је готово.
Међутим, чак ни у смртној опасности двоје младих није могло да се раздвоји. Обоје свесни шта ће их снаћи уколико буду ухваћени заједно, остају у загрљају лажући себе да су “петлови л’жови”.
Љубав јача и од страха од смрти овога пута није победила. Иако се крај у песми не зна тачно, у легенди је остало забележено да су двоје младих обоје убијени.
(Опанак, С.В)
