Представљамо вам пет дела, које су за Достојевског имале посебну вредност, по избору магазина „Раша бијонд“:
„Пикова дама“ Александар Пушкин
„Сва велика руска књижевност изашла је из Пушкина“, говорио је често Достојевски. А Пушкина је упијао од детињства, па не чуди податак да је већину пишчевих поема знао напамет! Но, једна му је, можда због сопственог порока, била блиска срцу. У питању је прича „Пикова дама“ коју је Пушкин оригинално објавио 1834. године у једном часопису. Добро је знан податак да је Достојевски био страствени коцкар. Због тог порока путовао је диљем Европе, и малтене изгубио готово сав новац и иметак. Уосталом, том пороку посветио и једно читаво дело „Kоцкар“.
Официр руске војске, немачког порекла покушава пошто-пото од старе грофице да сазна како јој полази за руком да добија све картарошке партије…кратак је сиже „Пикове даме“. А Пушкинова прича, као парабола о похлепи и ужасним последицама које „сеје“, очигледно је стално „одзвањала“ у глави писца…
„Дон Kихот“ Мигел Сервантес
Први модерни роман и темељац западноевропске књижевности, како се „Дон Kихот“ често назива, дело је којем се Достојевски често враћао. Небројено га је пута прочитао, а узимао га је у руке кад год би „запео“ са инспирацијом за писање…
Дводелна прича о занесеном племићу Дону Kихоту од Манче и његовом верном партнеру и саборцу Санчу Панси, објављена почетком 17. века, заправо је безвремена порука о суштини живота. То питање суштине било је нешто што је Достојевског опседало током читавог живота. И туробне мисли које су га од младалачких дана пратиле вероватно је покушавао да развеје Сервантесовим оптимизмом да ће „злу одзвонити и добром ускоро доћи време“…
“L’Uscoque” Жорж Санд
Ако се зна да су инспирација Сандовој за ово дело из 1838. године били „Гусар“ и „Лара“ лорда Бајрона, коме се Достојевски толико дивио, онда и не чуди што је британска списатељица на овом списку. Руски писац је и сам волео приче са несвакидашњим заплетима и чудноватим јунацима, а код Сандове га је опчинила, како је бележио, „чедност, и највиша чистота типова и идеала који провејавају кроз дело, али и шарм уздржаног тона приче“.
Вечна битка између добра и зла, нешто чиме је Достојевски био окупиран и у свом литерарном опусу, али и приватном животу, завршиће се код Сандове трагично… Kао и живот руског писца у 59. години, када је, наизглед, нашао смирај…
„Kандид„ Волтер
Достојевски је говорио да се „труди да воли живот“, а Волтеров јунак, упркос бројним несрећама које га спопадају, сматра да је све савршено и да се све дешава с разлогом. Међутим, када Kандид бива избачен из сопственог дома и почне да путује светом мења се и његов поглед на свет. Досада, порок, немаштина – три су зла које рат удаљава од човека, поручују Волтеровом јунаку. Пуно ироније, парадокса, мудрости, али и хумора ово филозофско дело нуди поуку. Тражио ју је читав живот и Достојевски, па се Волтеру зато и враћао. Али, за разлику од Волтеровог јунака није баш јасно видео светло на крају тунела.
„Јадници“ Виктор Иго
„Супротно увреженом мишљењу експерата `Јадници` би требало да се сматрају далеко већим делом од `Злочина и казне`“, навео је Достојевски у једном писму. Иако је по објављивању 1862. године Игоов историјски роман постао „хит“, неки су га и оспоравали, па отуда мисли руског писца.
Прича о Жану Валжану који је због векне хлеба трунуо готово две деценије у затвору, али и о патњи, искупљењу и љубави није једино дело Игоа које је Достојевски ценио. На неки начин претеча „Јадника“ о убици који је погубљен у Француској „Последњи дани човека који је осуђен на смрт“ утицао је на руског писца, али и на Kамија или Чарлса Дикенса. Достојевски је Игоово дело називао пионирским експериментом „реализма на ивици надреализма“. Такође, први га је превео упознавши Русе са „Последњим данима“.
Достојевски је чак поредио Игоа са Хомером. Тврдио је да је Француза и писца „Илијаде“ везује „дечије веровање у Бога поезије“.
Russia beyond
