Јован Јовановић Змај
Свети Сава
“Престо га је чек`о – он га није хтео,
он је нешто више духом заволео,
одазв`о се даљном лелеку и вриску,
па је загрлио будућност србинску.
Он се скромно сиђе с краљевских висина,
цвет жртвова плоду;
он неће да влада, он хоће да служи,
Богу и свом народу.
“Веру ћу да крепим, православље ширим
кроз ту маглу сиву;
темељ ћу да градим, цркву ћу да зидам,
али цркву живу.”
И та нам је вера спасавала оце
од многих пропасти;
та ће иста вера – о хвала ти, Саво! –
и унуке спасти.
Ал` та вера не сме да буде без вида,
зато Свети Саво још и школе зида.
” Има л` ока слепа, школа га отвара!
Шаљ`те децу нека од њих људе ствара!
Оно што нас јача на путу поштења,
оно што нас води ка брегу спасења,
оно што нам муку ублажава љуту,
што нам не да клизнут на стрменом путу.
Оног светлог духа светле благовести,
што нас држе крепко на висини свести;
оно што нас учи да трпит умемо,
оно што нас диже да напредујемо,
што нам даје души, уму, срцу здравље:
то је српска школа, то је православље!”
То је Сава знао и пример нам дао,
срећу нам је хтео, њојзи нас повео,
одазвао се даљном лелеку и вриску,
па је загрлио будућност србинску.
Круну није хтео, није хтео славу,
али круна сама дође му на главу.
Он се хтео сићи свом народу ближе,
он се хтео спустит, – а тиме се диже,
дух нас његов купи сред Божијег храма,
дух је његов звезда над нашим школама.
Савино су тело Турци сагорели
и његов су пеп`о на ветар изнели,
и где год је трунка пепела му пала,
ту је нова љубав к роду засијала.
Данас цело Српство његов спомен слави:
“Ускликнимо с љубављу светитељу Сави!”
Војислав Илић
Свети Сава
“Ко удара тако позно у дубини ноћног мира
на капији затвореног светогорског манастира?
„Већ је прошло давно вече, и нема се поноћ хвата,
седи оци, калуђери, отвор`те ми тешка врата.
Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,
клонуло је моје тело, уморне су моје ноге –
ал` је крепка воља моја, што ме ноћас вама води,
да посветим живот роду, отаџбини и слободи.
Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру,
и сад, ево, светлост тражим у скромноме манастиру.
Отвор`те ми, часни оци, манастирска тешка врата
и примите царског сина ко најмлађег свога брата“.
Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну
и с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну.
А на прагу храма светог, где се Божје име слави,
са буктињом упаљеном, настојник се отац јави.
Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете,
и угледа, чудећи се, безазлено босо дете.
Високо му бледо чело, помршене густе власи,
али чело узвишено божанствена мудрост краси.
За руку га старац узе, пољуби му чело бледо,
а кроз сузе прошапута: „Примамо те, мило чедо“.
Векови су прохујали од чудесне оне ноћи,
векови су прохујали и многи ће јоште проћи.
Ал` то дете јоште живи, јер његова живи слава,
јер то дете беше Растко, син Немањин – Свети Сава.”
Милорад Поповић Шапчанин
Светом Сави
“Оставио бабов замак
и варљиве дворске сјаје,
отишао с духовници
у незнане туђе краје.
На атонској испосници,
у иночкој црној ризи,
проводио дане дуге
у молитви и подвизи.
Срце ти је за род било,
чистоћом си вере сјао,
милом роду и Господу
на службу си себе дао.
Међу браћом утулио
жесток пламен борбе личне,
поставио главе Цркви
и темеље непомичне.
Отрок, себар и властелин
пред тобом су били равни,
сви чланови једног тела
неразлучни, пуноправни.
Беседама твојим, оче,
трептала је света Жича.
Ах, што стара, хладна, не зна
да их твојој деци прича.
Око собе скупљао си
децу малу, српску наду,
учио их речи Божјој,
ситној књизи, светом раду;
Сејао си те њивице
једрим зрном Божјих слова,
а жетву си ишчекив’о
од Божјега благослова.
О, научи и нас слабе
узор- Србе, свече врли,
васпитати и учити,
вршит’ пос’о неумрли;
одрицат се таштих части,
крст терета сносит` вољно,
а у грудма вазда носит`
срце чисто, задовољно…”
Свети владика Николај
Песма Светом Сави
“Господ благи збори кад по земљи ходи
О духовном пићу и о живој води:
Блажен ко њу пије у овоме веку,
Реке ће од њега живе да потеку.
У српскоме роду нико знао није
Живом водом себе к’о ти да опије.
Зато су из тебе реке се излиле
И сву земљу српску дивно натопиле:
И милост и правда и истина света,
И нада и братство и смерна просвета,
Снажно родољубље, нежно братољубље
То су твоје воде, све дубља од дубље.
Појио си њима живи ти рукосад,
Појио си до сад, појићеш и од сад.
К’о што Мисир нема воде изван Нила
Тако ни без тебе твоја домовина.”
Десанка Максимовић
Савин монолог
“Ноћас ће кроз сан родитеља мојих
слутња тешка
замахати црним огромним крилима,
и браће моје кроз срца витешка
страх ће минути.
А ја ћу већ бити далеко од родних села,
на домаку светогорских тихих манастира,
клечаћу већ крај манастирског прага бела
пун молитве и мира.
И кад бекства синовљег стигну тужни гласи
до властеле наше и кнежева,
резаће већ свети оци моје власи;
и душа под небом јутарњим као шева
биће високо.
А кад мати моја пружи убогом комад хлеба
и помене у молитви име изгубљеног чеда,
срце ће куцати моје испод свештеничког руха
и спазићу где ме Христос
право у очи гледа.
Куцнуо је час светог завета.
Никад више видети нећу мили очински кров,
ни слушати благог мајчиног савета,
ни с браћом младом кренути у лов.
Никад више са ових кнежевских трпеза
нећу чути звук купа и кондира,
и одоре своје царске од златнога веза
заувек скинућу.
А кад манастирске прекорачим праге мирне,
у осамљеничка кад ступим дворишта
и удахнем мирис свете смирне,
душа моја од живота више ништа
неће тражити.
Молићу се тада за спас српског рода,
за родитеља својих благ и побожни крај,
и да браћа моја кроз живот иду светла хода,
као анђели кроз рај.”
Стеван Лазић
На Врачару
“Надвио се облак густи
сву Србију да опусти,
и само се небо, љути
а Србија – стрепи, ћути.
На Врачару ватра гори,
ватра гори, бес се ори,
а Србин се с душом бори.
Ко ће сили одолети?
Ко ће боле преболети?
Светиња се српска ништи,
у Србина срце пишти:
“Авај, срце Обилића!
авај, снаго Краљевића!
гдје си пуста да у маху
крај учиниш овом страху?
Вишња сило, твоја правда
Србима је крепка нада,
пусти грома ватренога,
смлави створа пакленога,
да пред лицем Створитеља
не сажиже Светитеља!
Тако Србин себи збори,
њега љута боља мори;
ватра гори – Синан виче:
“Гори, гори, свештениче!”
то си од нас заслужио
што си рају просветио,
па на свога господара
смело диже свог ханџара
и за веру вољно гине,
убојити каурине;
још се не да у синџире
брани своје манастире.
А сад српски свече Саво,
што си Србима школе даво,
нема теби више трага
пашће твога рода снага.
Ватра гори… Синан виче
“Гори, гори, свештениче!”
Сава згори… ал Синану
у памети с’ вако ствара:
стао Сава сред олтара,
па Србима проговара:
“Не бојте се, децо мила,
што вас кињи врашка сила:
мртвом телу ко се свети
том и празна сенка прети.
Ништаве су људске страсти
код Божије вечне власти.
Ја остајем у свом роду
док војује за слободу,
док му црква срце блажи
докле дух му школа снажи,
Продужите моја дела
ма каква вас беда срела:
то ће Српство просветити
па и мене осветити.”
Будимир Стефановић
Молитва Светитеља Саве
“Пред престолом Свевишњега
Свети Сава Бога моли,
Бога моли, сузе рони
и овако он говори:
“Род је српски, драги Боже,
у последње дане ове
тешко Теби сагрешио,
од Тебе се отпадио.
Али има јоште срца
која Ти се, Боже моле:
то су деца, деца српска,
она Тебе, Боже воле.
Старији су занемогли,
срцем својим отежали,
а деца су химне Теби
понајлепше испојали.
И за њих се, Боже, молим:
– Дај им, Боже, снаге нове
да обнове Цркву српску,
Твоју славу на векове.”
