Певао је за Данку, Љиљану, Сању, Бранку, Наду, Јелену, Анђелу, Ану, Александру, Дијану, Фатиму, Мирјану, Марту, али мало је познато да је једној Славици, у коју је био смртно заљубљен, посветио најтужнију песму…
“Волео је све жене о којима је певао”, испричала је кума Томе Здраковића, певачица Оливера Катарина о највећем југословенском боему. Сваку своју љубав Тома је испратио уз песму, али тајна његове највеће љубави је отишла са њим у гроб.
“Био је савремени трубадур. Његова душа била је саткана од љубави. Носио је љубав и према грешнику и према страдалнику и према сваком бићу на овом свету. Тражио је оправдање, а не осуду. У очима му је била топлина. И невиђена нежност. И љубав. Кад гледа, као да натапа нежношћу и љубављу”, испричала је Оливера Катарина.
И заиста је било тако.
Томина најтужнија песма отпевана је за једну плавокосу Славицу. “Букет белих ружа” можда не спада међу његове највеће хитове, али дефинитвино крије најтужнију, штавише, језиву истиниту причу о његовој првој љубави која је умрла не напунивши 20. година.
Ова љубавна прича почела је у Тузли, где је Тома, тада још непознат широј јавности упознао студенткињу Славицу, родом из Тузле. Тако је започела његова прва велика љубав. Маштао је о венчању са њом, али је ускоро из њеног дневника открио детаље о њеном интимном животу са познатим и непознатим мушкарцима, што га је шокирало. Тома и Славица су се свађали и раскидали, иако су једно према другом гајили снажна осећања.
Све је почело док је певао у тузланском хотелу “Бристол” када је угледао витку плавушу Славицу и одмах се заљубио. У то време решио је да оде у Београд, где је уместо популарног колеге и пријатеља Драгана Токовића запевао у бару на Теразијама.
“Мојој првој проби присуствовали су фудбалери Драган Шекуларац и Зоран Миладиновић. Подсмевали су ми се. Утучен и искомплексиран, нисам приметио да Славица седи са Зораном. Схватио сам да нешто није у реду тек кад сам им пришао. Пред целим друштвом рекла је да мора да обиђе неке пријатељице. Шта сам могао него да се сложим. Вратио сам се у пусту собу хотела “Балкан”, а она се појавила тек после поноћи”, касније је испричао Здравковић.
Пошто је успео некако да преболи Славицу, у његово срце ушла је црна Олгица, коју је Тома убрзо запросио. Њихов брак, међутим, није дуго потрајао.
Када је 1963. године певао на црногорском приморју, добио је телеграм у којем га је лекар који је лечио Славицу обавестио да је она тешко, неизлечиво болесна и да жели да га види. Када је стигао у Сарајево, није могао да је препозна, јер је изгубила тридесет килограма. Тома због наступа није могао да остане са Славицом, а неколико дана касније, стигао му је нови телеграм у Тузлу, којим је обавештен да је његова љубав умрла.
Погођен њеном смрћу, написао је најдриљивију песму у каријери.
“Умрла је у Сарајеву, сахрањена је у родном Травнику, а ја сам стигао на свежу хумку, тек да положим букет белих ружа. Седам-осам година касније, баш у Травнику, први пут сам јавно певао песму њој посвећену која је била огледало нашег живота. Извео сам је тада и никад више. Плакао сам ја, плакала је цела сала. То није био концерт, већ опело… А била је плава са кратком косом. Имала је и очи плаве и помало тужне. Висока, са дугим ногама у плавим фармерицама, изгледала је као права ”баба рога” – причао је Тома објашњавајући како је настала песма “Букет белих ружа”.
Ипак, постоји љубав која је умрла са Томом и којој је посветио све песме, а њено име никада није откривено, како сведочи глумац Миша Јанкетић:
“Љубав његовог живота, којој је посветио све своје пјесме, врло је одређена особа. Нећу да откријем њено име, да је не компромитујем. Њој је посветио цели свој живот. Док је причао о њој, често је плакао. Он прича, а сузе теку. И ниси могао да га не волиш у том тренутку. Али та забрањена љубав га је уништила”, испричао је глумац Миша Јанкетић.
Тома Здравковић је био човек који би једнога дана био екстремно богат, а већ следећег није имао ни за храну. Верује се да када је умро, није имао пара ни за сахрану, јер је наводно све потрошио на пороке. Преминуо је у понедељак, 30. септембра 1991. године у Београду, у 53. години живота.
Иако је алкохол био највећи непријатељ његовог здравља, до последњег дана је пио. Дуго се мучио са раком простате али се није придржавао савета лекара. Сахрањен је на Централном гробљу у Београду.
Извор: Стил. Курир
