Нема особе на овим просторима која се није пронашла бар у једној од Балашевићевих песама.
И таман када смо мислили да смо од Балашевића добили најбоље стихове, изашла је његова нова песма “Мати”.
Одмах по објављивању песме на Јутјуб каналу планули су коментари са свих страна Балкана.
“Слушаш, једноставно отпутујеш неким далеким пространствима, далеко, тко зна гдје. Плачеш. Отпустиш накупљене емоције које су се сакупљале. Опустиш душу, напуниш се снагом. И онда пјесму пустиш поново. Ђоле мој, са својих 19 година сматрам да сам пронашао свој идеал. Волим те. Видимо се у Загребу. Велики човјече.”
“Недавно ми је мати преминула и сад слушам: ланена љетња хаљина са везеним детаљима… баш као њена… дотукло ме, али истовремено и олакшало, хвала за још једну дивну пјесму. Велики поздрав из Сарајева”
“Савршено, затвориш очи и отпутујеш на нека посебна мјеста с посебним људима..Ђорђе, хвала што постојиш!”
Послушајте песму и оставите у коментару како вам се допада:
Текст песме “Мати”
Опет сам снио мајку на празнични дан
И као лутња брујну слутња шта би значио тај сан;
Благи сфумато повратка, кључ увек иза довратка
И стаза крај шимшира урасла у траву;
Сановник с крупним словима, лако је то са сновима
Много ми теже иде кад тумачим јаву;
У лешниковој сенци фруштук постављен
А покрај хокле цветни гоблен на тренутак остављен;
Ланена летња хаљина са веженим детаљима
Пристају уз розетну на баштенској канти;
У леји златног шебоја, у том сну млађа него ја
Онаква какву бих и желео да памтим;
О, мати, веје снег, ни то ме не радује више
Доспе на крају све на исти след;
Прошло је занавек, северац пустолином брише
И равно је унедоглед;
Надиру пахуље, ноћ слави својих пет минута
Ветар не познаје ни стид ни срам;
Нико не страхује што касним, што ме нема с пута
И мало сам ти ноћас сâм;
Неки су стопу испред времена
Луди јахачи, извиђачи… Миљу испред племена;
Тек после себе хваљени, на тргу злобе паљени
Очију пуних суза, ал’ образа сувих;
На правди бога блаћени, тек после себе схваћени
Неки су мандолине у долини глувих;
О, мати, веје снег, ни то ме не радује више
Доспе на крају све на исти след;
Прошло је занавек, северац пустолином брише
И пусто је унедоглед;
Веје, не посустаје, на шимшир и на дивљи лешник
На јулски дан и лица предрага;
Равница пуста је, на Божић путујем ко грешник
Од немила до недрага;
