Moжда није лепо назвати је “безвезном”, али заиста, због њене форме на први поглед многи читаоци не упознају у трену њену истинску лепоту, емоцију, снагу лирског говора. Не проживе и не саосећају се са лирским субјектом док он не проговори, овога пута, ликом и гласом Петра Краља.
Оно што прво помислимо док склапамо стихове и ноте песме “Када те остави она коју волиш” српског песника Бранислава Бране Петровића, лаички, отприлике звучи овако: Чему ове строфе испуњене идентичним стиховима који се понављају до у бескрај и то без икакве риме?
Ови стихови нису случајно такви.
Брана Петровић користио је за своје песме кратке, елиптичне стихове и чинио их наизглед сведеним и монотоним. Али, у том специфичном лирском изразу, у тој краткоћи и низању идентичних стихова кроз катрене крије се сва снага емоције коју лирски субјекат преживљава у градативном низу. И ми са њим стрепимо, пењемо се од очаја до наде, од меланхолије до опоравка, од тоталног безнађа и сломљене душе до потпуног оздрављења.
Није случајно што многи лаици мисле да је Петар Краљ аутор ове песме, а не Брана Петровић. Јер, он ју је оживео на најтачнији, најаутентичнији, најстварнији начин. Удахнуо је сваку емоцију из њених стихова, сваку тугу, празнину, безнађе, стрепњу, збуњеност, изгубљеност, наду, оздрављење… и одглумио их тако као да смо и ми истог трена, док га слушамо, заједно са њим преживели напуштање вољене особе. Он ју је одболовао без фолирања.
Тешко да ће икада ико успети једнако стварно и оригинално да одрецитује Бранине стихове као што је то умео Петар Краљ, а да бар не покуша да га имитира. Популарност ове Бранине песме достигла је свој врхунац и код оних који поезију ретко читају. А то је велики комплимент за сваког глумца.
Стога не замерите што смо се прво посветили њеном рецитатору и њеној скромној анализи, него самом аутору. Брана Петровић, српски песник, новинар и уредник, добитник бројних награда за своју поезију, свакако ће остати упамћен по специфичном изразу који је унео у српску књижевност. Те 2002. године, његовом смрћу, може се рећи да се окончала и једна епоха у нашој поезији и нашој књижевности. Овакав лирски говор, међу песницима данашњице, ретко може изазвати једнака емоционална прожимања и достићи лепоту као када је “говорио”- певао Брана Петровић. И посебно нам је драго ако овим путем допремо бар до једног читаоца, који због форме и неразумевања Петровићеве песме, пожели да одустане од читања и не допустимо му да не упозна сву лепоту Бранине поезије која је сакривена у свакој његовој песми.
Аутор: Катарина Митровић, Опанак
