Да ли због тих прича или не, тек нико до дана данашњег није успео да уђе у пећину под Соколицом. Ни да привири. Ово место између Горњег Милановца и Чачка није било гостопримиво за истраживаче, занесењаке, и све оне који су трагали за благом Цара Душана које је, верује се у народу, скривено баш овде- у вилајету тајни и неприступачности. Прецизније, пећина се налази у селу Остра, подно планина Острице и Вујана.
Благо које су многи тражили сакрили су, према предању, Ђурађ Бранковић и његова жена Проклета Јерина када су бежали од Турака из правца Смедерева. Ту у пећини, су, како је исткана легенда и живели, а неки верују да се у пећинама налази град.
Истраживањем блага бавио се и велики српски дипломата Чедомиљ Мијатовић. Министар финансија и оснивач Народне банке Србије, који је српску валуту назвао динар, приповеда у роману “Рајко од Расине” о једном српском јунаку који је наишао на светогорца Теодосија, чувара блага Немањића и Бранковића.
Место где је сакривено благо зове се Соколица. Од тада су се испредале многе приче у српском народу везане за Остру и пећину и њој.
А те приче пратиле су и чудне појаве.
Пре пола века код села Борач, изгубио се чобанин. Потрага за њим трајала је дуго. Дигло се и старо и младо. Безуспешно. Чобанин је сам, жив и здрав, изашао после четири дана из једне од пећина на Соколици, удаљеној неколико десетина километара. Никад није прозборио шта је видео и кога је срео у лавиринту тунела и пећина.
На улазу у једну од пећина испод Соколице у стени су утиснути секира, крст и људска стопа. Крајем деведесетих година, прича се у њу је ушао један мештанин. После тога сишао је с памети и да никада више није био онај исти човек. Повукао се у себе и ником није открио шта је видео унутра.
Многи су кроз векове покушавали да дођу до блага, а у српској штампи је забележено да су међу има и Жељко Ражнатовић Аркан и бивши председник СРЈ Слободан Милошевић. Благо цара Душана, никада није пронађено а сакривено је, верује се по легенди у више десетина тајних “остава” у Србији.
А једна од њих је баш Соколица – свето место. Може се чути у народу и да су старији људи ту виђали високог мушкарца у мантији калуђера.
Он шета шумом, а око њега иде чопор вукова који су питоми као пси. Тај човек, наводно, чува благо.
Многи авантуристи су се обрели овде. И отишли празних руку. Нападале су их змије од којих нису могли да се помере, пожари су их „опкољавали“, а ујутру нико нигде није могао да нађе пепео. Јурио их је “џиновски смук”- баш онај од седам метара, за ког се приповеда од давнина да је чувар пећине.
Недавно је и Драган Тодоровић, аутор књиге „Где се деде Немањића благо“ на сајту Радио аматера Србије објавио занимљиву причу када се у време док су беснели шумски пожари ниоткуда појавио извор. Из устију Драгана Анђелића, председника Савета месне заједнице, забележио је приче о новим необичним догађањима око Соколице.
– Док на све стране у нашем крају пламте шумски пожари, надомак пећине и крста, који смо подигли на други дан Ускрса, из недара планине зажуборио је извор бистре и хладне воде. Пре неколико дана кренем да погледам како су радници мрчајевачког Моравца очистили од растиња околину пећине,кад тамо жубори поточић – сведочи Анђелић у овој репортажи.
На надморској висини од око 400 метара, појавио се извор, који су мештани крстили – кремен воде!
Исте године, на Велику Госпојину групица излетника из оближњих Мрчајеваца, на зидинама Соколице видела је велику гују и присетили се предања о џиновској змији, чувару блага са некадашњег српског двора.
Радослав Игњатовић из Илијака, који је тог дана кренуо са породицом у Мојсиње на славу цркве, рекао је да је да су код Соколице „са пријатељем Зораном Савићем, власником пољопривредне апотеке у Мрчајевцима и његовом супругом видели огромну змију.
-Жена је кренула да прошета унаоколо, кад зачусмо њен врисак. Потрчимо, кад испод тек очишћених зидина огромна змија светло браон боје, украшена шарама у облику правилних троуглова, крупне главе, по мојој процени дуга скоро шест метара. Стајали смо као занемели, а змија је увијајући репом замакла у једну шупљину – каже Радиша и присећа се прича свог покојног оца Драгише, у коју млађи нису веровали.
Слично чудо видели су људи и код Илијака, на Пекића брду. По предању „како се једна змијурина, по налогу тајанственог калуђера Теодосија, који као самотњак живи у пећинама Соколице, понекад спусти низ поток да осмотри да ли неко трага за сакривеним благом“.
И данас се виђају трагачи за благом, али ето Соколица чува своју тајну. И благо- ма у каквом облику су оно налазило под њом.
Пише А.Стојановић за lepasumadija.rs
