Nema čoveka koji nije voleo i kome nije poznat glumački opus velikog barda jugoslovenske kinematografije Pavla Vuisića. Važio je za nesvakidašnjeg, nepredvidivog i živopisnog čoveka čiji nas raskošni talenat i danas, mnogo godina nakon njegove smrti iznenađuje, zasmejava ili tera na plač. Međutim, malo ko zna da je ovaj veliki glumac pisao i stihove.
Mirjana Vuisić, supruga pokojnog glumca, objavila je knjigu poezije Pavla Vuisića “Pesme sa života”. Jedna od pesama iz te knjige pojavila se i na internetu.
Svetlarnik, drugi
Nekad su robijaši
čameći u tamnicama
očekivali tračak svetla
što im ga je darivalo sunce
onako bahato
kad je zalazilo,
kada nije znalo šta će
sa zracima svojim zlaćanim.
Nekad su robijaši čekali zrak
a ja čak ni tome
ne mogu da se nadam,
jer stradam.
Sunce moje meni
niti se rađa niti zalazi.
Osvetli svetlarnik
samo trideset minuta,
verovatno, ni u to nisam
siguran,
jer nikada nisam kod kuće
kad sunce sija u svetlarnik
možda je sijanje još kraće.
E, tu je razlika velika
između mene i robijaša.
Oni, koji imaju sreću
da su im prozori na zapadnoj strani
gledaju sunce zlaćano.
Oni, što su im prozori na istoku
gledaju, na sreću, sunce istočno,
opet crveno i zlaćano.
A ja, kad oni uživaju
u izlasku, ti robijaši,
ili zalasku sunca,
ja onda moram imati
zatvorene oči
da ne bih gledao
jer nemam kud da gledam
do u svetlarnik,
u koji još nije došlo sunce
ni na početku,
ni na kraju
ove priče.
PAVLE VUISIĆ
