U porodilištu u Višegradskoj u noći između petka i subote rođena je beba bračnog para iz Sirije, Džafara i Rasmije.
Majka, otac i dvadeset meseci stara bebina sestra, Sara, stigli su u Beograd u petak veče sa juga Srbije, nakon što su pre toga peške prešli granicu sa Makedonijom.
Dvadesetčetvorogodišnja Rasmija je dobila trudove još u toku putovanja do Beograda, ali je, umorna i zabrinuta za ishod putovanja, trpela bolove sve dok mala porodica nije stigla u park pored beogradske železničke stanice.
Tu su ih dočekali predstavnici nevladine organizacije, koji su kontaktirali organizacije za integraciju mladih. Zajedničkom akcijom Info centra za azil i ovih organizacija majka je odvedena u porodilište, a otac i dete, za prvo vreme, zbrinuti u Kutku za decu i porodice koji Save the Children, Centar za integraciju mladih i Adra vode u Info centru za azil. Prevodilac Info centra za azil pošao je u bolnicu sa mamom da pomogne tokom porođaja.
“Stisnuli smo zube i prešli granicu sa Srbijom, jer nismo mogli da ostanemo u Makedoniji. Nisam želeo da nam se dete rodi u izbegličkom kampu”, kaže dvadesetsedmogodišnji Džafar, koji se na iscrpljujuće putovanje sa porodicom uputio pre oko šest meseci.
Pokreti su mu usporeni, sporo govori, teško se priseća detalja. Vidno je iscrpljen. Porodica je krenula u Nemačku, gde su oko godinu dana pre njih otišli Džafarova sestra, ujak i još neki članovi porodice.
“Znali smo da je Nemačka bezbedna zemlja i da prihvata izbeglice. Nismo više mogli da ostanemo u Siriji. Četiri godine besni rat, a već neko vreme tamo život više ne postoji. Niko nije bezbedan. Videli smo decu naših komšija kako leže po ulici nakon napada raketama “objašnjava Džafar šta ga je nateralo da na ovaj opasan put pođe sa malim detetom i trudnom ženom. Pre rata, Džafar je imao državni posao i uspešan privatni biznis.
“Pre rata, život u Siriji je bio divan. Živeli smo svi zajedno, i nismo pravili razliku između ovakvih i onakvih muslimana, hrišćana, i ostalih religijskih grupa. To je nekako postalo važno tek u ratu” dodaje on.
Ratna dejstva naterala su ih da bezbednost prvo potraže u okviru Sirije, u manjim mestima i selima do kojih rat još nije došao. To, međutim, nije bilo dovoljno, te su na jesen prošle godine krenuli stopama mnogobrojnih izbeglica. Tek iz četvrtog puta uspeli su da pređu granicu između Sirije i Turske, a nakon što su stigli u Tursku, morali su da sačekaju dve nedelje da se more smiri, kako bi prešli u Grčku gumenim čamcem.
“Nas 50, među kojima je bilo mnogo dece, smestilo se na mali gumeni čamac koji je vozio jedan od nas, čovek bez ikakvog iskustva. Krijumčari su mu održali petnaestominutni kurs iz upravljanja čamcem. Jedva smo preživeli tu vožnju, najviše zbog straha. Strašno sam se brinuo za ženu i dete, jer oni ne znaju da plivaju”, kaže Džafar.
Nakon dvosatne vožnje čamac ih je doveo na ostrvo Lezbos, gde su proveli nekoliko dana pre nego što su krenuli dalje, za Makedoniju. Međutim, u registracionom centru u Idomeniju dočekala ih je strašna gužva, koja ih je usporila.
“Mnogo ljudi čekalo je da pređe granicu i morali smo da čekamo svoj red”, kaže Džafar. Sreća ih je poslužila i ušli su u Makedoniju nekoliko dana pre nego što su granice zatvorene.
Ali, zbog zatvaranja granica nisu mogli da pređu u Srbiju. U kampu u Tabanovcima, na granici Makedonije i Srbije, proveli su, zaglavljeni, oko mesec dana.
“Nismo mogli tamo da ostanemo”, kaže Džafar, i dodaje: „Sara, naša ćerka, se razbolela, osušila. Nije mogla ništa da jede, i morali smo da je vodimo u bolnicu na infuziju. Moja supruga je već zagazila u 9. mesec, i znali smo da će joj biti potreban carski rez. Tamo nije bilo adekvatne medicinske nege. Želeli smo da budemo na bezbednom, sa našom porodicom, i rešili smo da krenemo dalje, bez obzira na sve.
Na pitanje kako su njegova trudna supruga i mala ćerka podnele putovanje i sve teškoće, Džafar odmahuje rukom i kaže:
“Ostavi to bogu”, a onda dodaje:
“Na putu do turske granice, blizu Alepa, naišli su avioni koji su bacali neke zapaljive bombe. Sve oko nas je gorelo. Kada je moja supruga preživela to, znao sam da će preživeti i sve ostalo”.
I zaista, nakon svih pretrpljenih napora i iscrpljujućeg puta, beba i mama su dobro. Otac i ćerka upućeni su, nakon registracije u policiji, na smeštaj u privremenom centru za azil u Krnjači. Džafar kaže da bi posle svega, ipak želeli da dospeju u Nemačku.
“Kada smo stigli u Beograd, dobili smo svu potrebnu pomoć, i mogli smo da malo zaboravimo na sve probleme. Važno je da smo svi zdravi i da su beba i mama dobro. Želeli bismo da stignemo do svoje porodice u Nemačkoj, jer želimo da budemo s njima, da vodimo normalan život i da deca imaju budućnost” kaže Džafar i dodaje, prvi put kroz osmeh:
“Ali, mislim da ću ćerki dati ime Srbija. Toliko smo se namučili da stignemo dovde”, završio je novopečeni otac..
