Шарпланинци су показали америчким војницима и њиховим псима, шта је битка и како се брани огњиште и свој дом!
Ово је мало позната прича после краја рата са НАТО-ом 1998. године и повлачења тадашње Војске Југославије и полиције са простора Косова и Метохије. Прича која још једном потврђује ко је човеков најбољи пријатељ. Ко га никада неће издати и оставити на цедилу. Прича која одузима дах…
Село Севце на Шар-планини, најјужнија граница Србије, настањено је српским живљем много пре постанка Америке и Шиптара. Тог 4. априла 2000. године у 13 сати, после америчке десантно-копнене инвазије, више стотина војника и њихових службених дресираних паса, немачких овчара, започели су праву битку са голоруким српским народом.
Агресори су поред моћног оружја и технике користили и своје дресиране псе, а Срби, односно српске жене и деца, оно једино што су имали, мотке и своје псе Шарпланинце.
И праву победу за “Риплијеву књигу рекорда” извојевали су српске жене и деца са моткама, а посебно њихови пси, чувени “Шарпланинци”.
Шарпланинци су показали америчким војницима и њиховим псима, шта је битка и како се брани огњиште и свој дом. Очевици кажу да је права штета што неко камером није забележио јуриш храбрих и поносних шарпланинаца на америчке војнике и њихове псе. То је била антологијска битка.
Ни гумени меци испаљени од америчких војника у народ и шарпланинце нису могли ништа. Шарпланинци су кидисали, уједали непријатеље и њихове псе, који су се на крају дали у бекство.
Епилог тог сукоба – три америчка војника изуједана, два њихова пса разбуцана, два “шарпланинца” тешко рањена америчким гуменим мецима.
Извор: Медији
