Однос књижевника Бранка Ћопића и његове платонске љубави почео је крајем шездесетих година прошлог века. Обоје су у то време били у браку, а један случајан сусрет на Крки био је пресудан. Бранко Ћопић је 18 година млађу дубровачку учитељицу упознао када је био већ дванаест година у браку с лекарком – педијатром Богданком Цицом Илић, а Маријана је била у браку с једним признатим Дубровчанином. То је био основни разлог због чега су крили свој однос и због чега су се пуних 19 година дописивали у тајности.
Маријана Бабић, којој је право име било Марија Ана, почетком шездесетих година радила је као учитељица у једној дубровачкој основној школи. У мају 1963. године са својим разредом је отпутовала на излет на слапове Крке. Била је вече, учитељица је управо са децом седала за вечеру, кад је за суседни сто сео један од најпознатијих писаца у земљи. Узела је салвету, на њој написала неколико стихова Добрише Цесарића: “И тече, тече један слап…” Салвету је додала Бранку Ћопићу и провоцирајући га довикнула: “Ви пјесници често женама пишете стихове на салвети. Мислите да то код сваке пали. Е, код мене није такав случај”.
Због њене поруке Ћопић се зацрвенео и заћутао. Учитељица је нагло устала и почела рецитовати његову поему “Гроб у житу”. Тако је изгледао њихов први сусрет. Следећи сусрет десио се три године касније на Тјентишту. Тада му је напокон оставила своју адресу. Маријана никад није заборавила дан кад је писац отишао за Београд. Три дана касније добила је Бранково писмо.
“Драга другарице Маријана, очекивао сам да ћу вас видети оно јутро када сам полазио са Тјентишта, али вас није било. Тако отпутовах, а да се не поздравимо. Било ми је због тога истински жао. Жао ми је и данас. Одавно се нисам сусрео с једним тако осећајним и драгим читаоцем. То бих вам рекао и усмено да ту није био присутан ваш муж. Ни мужеви ни жене не знају примати комплименте упућене њиховим брачним друговима. Сасвим разумљиво. Да сам на месту вашег мужа, ја бих сваком вашем обожаватељу излио читав један градски водовод на главу да се расхлади. Поздравља вас више него срдачно ваш Бранко Ћопић”
Писао је Бранко Маријани из Париза, Лондона, Истанбула, Кавказа. Био је романтичан и нежан, али и дискретан, имајући обзира према удатој жени и мајци две девојчице. “Писмо, наравно, одмах уништите,” често је овим речима завршавао.
Писао је о себи, о књижевности, о политици. Доживљавао ју је као неког тајног исповедника, поверљивог, али и довољно далеког. Знао је да су његове тајне код Маријане потпуно сигурне. Писма је слао на адресу Женског ученичког дома, где је Маријана у међувремену почела радити као директорица, а она је њему одговарала на Удружење књижевника Србије у Београду.
“Најмилија пријатељице, нисам се јављао јер сам дуго био на путу по Југославији и иностранству… Чим вас се сјетим, на уста ми почну навирати све само њежне ријечи. Ви лично не дајете ми повода да вам се тако обраћам, па се бојим да моје писмо случајно не падне у неке нежељене руке па да вам начиним компликације…”
“Најмилија пријатељице, чим се сјетим Вас, на уста ми навиру све саме њежне ријечи …Жељно чекам гласа од Вас и љубим Вашу сјенку. Ваш Бранко….ПС. Писмо, наравно, одмах уништите…”
“Сви писци морају да пију јер тек онда кроз њих пролазе буре и олује. Једино кога знам да не пије јесте моја пријатељица Десанка Максимовић“, признао јој је у једном писму Бранко Ћопић. Једном јој је предложио сусрет у дубровачком хотелу “Excelsior”. Рекао јој је да се не брине, само ће је гледати. Ничим није хтео угрозити њихов савршен однос.”
Маријана Бабић је волела Ћопићев његов рад и слала му своје песме, а једном је изјавила да се једна од њих нашла у Ћопићевој збирци. Њихово дописивање било је најинтензивније у време док је Ћопић писао збирку приповедака „Башта сљезове боје“.
Случајни сведок њихове романсе био је новосадски књижевник Владимир Куљача коме је лепа учитељица, својевремено, поверила на чување мањи део те преписке од укупно 54 писма , а он је уз њен благослов о тој романси снимио тридесетоминутни филм “Дубровачка тајна веза”. Већи део преписке с Ћопићем Дубровчанка је чувала све до деведесетих година. Када је букнуо рат, Маријана се уплашила за своју судбину и спалила сва писма из картонске кутије. Преживела су само четири које Куљача и данас чува у Новом Саду.
Тајни сусрети учитељице Маријане и Бранка Ћопића одигравали су се најчешће у околини Дубровника. Да ли су прерасли у истинску љубав, Маријана није желела да открије ником ближњем, па ни Куљачи. Признала је само да су се писма проредила осамдесетих година, а и када су стизала, била су конфузна јер је Ћопић већ дубоко био у депресији због неразумног прогона, оних које је у небеса издигао својом литературом. Две године пре своје смрти Бранко Ћопић је престао да јој пише.
Није разумео ту хајку која се подигла против њега после “Јеретичке приче” у којој је критиковао паразитски морал неких комуниста. Када се дубоко депресивни писац , 26. марта 1984. са београдског моста на Сави, винуо у смрт, Куљача се затекао у Дубровнику. Узнемиреним гласом, позвала га је телефоном Маријана: “Бранко се убио”, рекла је оловним гласом и замолила Куљачу да исплови бродићем, те у скровитом јадранском заливу баци у море венац од цвећа.
“И данас осећам његову руку на свом рамену док шетамо Страдуном”, изјавила је Маријана у филму „Ћопићева рајска душа/Дубровачка тајна веза“ Владимира Куљаче.
Дубровачка учитељица преминула је 2012. у 83. години живота.
Новости, Н1
