Звала се госпођа Нада. Првог дана школске године у петом разреду својим ученицима испричала је једну лаж – попут већине учитељица рекла је деци да их све пођеднако воли. Али то је немогуће јер је у првом реду за клупом на свом месту седео дечак по имену Марко.
Госпођа Нада је посматрала Марка претходне године и приметила да се ретко игра са осталом децом, одећа му је неуредна и да се не купа редовно. Марко је такође знао да буде непријатан. Дошло је до тога да је госпођа Нада заиста уживала да пише велике масне јединице црвеном хемијском оловком на његовим задацима. У школи где је госпођа Нада предавала, наставник је на крају године био дужан да пре него што напише своје мишљење о сваком ученику, прочита мишљења осталих наставника од претходних година. Госпођа Нада је оставила Марков извештај за крај. Када га је прочитала доживела је велико изненађење.
У првом разреду, за Марка је писало: „Марко је бистро дете и увек се смеје. Уредан је и лепо васпитан. Право је задовољство познавати га“.
У другом разреду: „Марко је одличан ученик, сви га воле, али има проблема код куће јер му је мајка неизлечиво болесна“.
У трећем разреду: „Тешко је поднео смрт своје мајке. Труди се колико може, али његов отац уопште не обраћа пажњу и ако се нешто не промени, то ће се лоше одразити по њега“.
У четвртом разреду, „Марко се повукао у себе и не показује интерес за школу. Нема много пријатеља и понекад спава на часу“.
Госпођа Нада је сада схватила у чему је проблем и постидела се. Још јој је горе било када су јој ученици донели божићне поклоне умотане у украсне папире, сви осим Марка који је свој поклон донео неспретно умотан у обичну папирнату кесицу. Госпођа Нада је уз велики напор отворила баш његов поклон између свих осталих. Нека деца су почела да се смеју када је открила огрлицу од пластичне имитације камења, где су неки видно недостајали, као и до пола испуњену бочицу парфема. Утишала је дечји смијех тако што је рекла да је огрлица предивна и ставила је око врата, а парфем је ставила себи на руку.
Марко је остао последњи после школе да би јој рекао: “Госпођо Надо, данас сте мирисали као некада моја мајка”.
Пошто су деца отишла, плакала је скоро сат времена. Од тог дана је престала да предаје деци. Уместо тога, почела је да их учи. Госпођа Нада је посебно обратила пажњу на Марка. Како је радила с њим, тако је живнуо. Што га је више подстицала, брже је напредовао. На крају године Марко је постао један од најбољих ученика у разреду. Поред тога што је слагала да пођеднако воли сву децу, Марко је постао њен омиљени ученик.
Следеће године је пронашла Маркову поруку да је она и даље најбоља учитељица коју је имао у свом животу. Шест година је прошло пре него што је добила нову поруку од Марка. Написао јој је да је завршио средњу школу, трећи у генерацији, али да је она и даље најбоља учитељица у његовом животу.
После четири године, добила је још једно писмо да му је понекад било тешко, али је завршио факултет са најбољим оценама. Уверавао је госпођу Наду да је она и даље најбоља учитељица коју је имао у свом животу. Писмо је било потписано са дипл. инг.
Али овде није крај причи. Стигло је још једно писмо тог пролећа. Марко је рекао да је упознао једну девојку и да ће се венчати. Објаснио јој је да му је отац преминуо пре неколико година и питао је госпођу Наду да ли би пристала да на венчању седне на место обично резервисано за младожењину мајку. Наравно да је госпођа Нада пристала. И као што већ погађате, ставила је ону огрлицу и онај парфем.
Загрлили су се и Марко јој је шапнуо: „Хвала госпођо Надо што сте веровали у мене. Хвала вам много што сте ми омогућили да се осећам посебним и да могу постићи нешто у животу“.
Госпођа Нада, је са сузама у очима, шапнула: „Марко, грешиш, ти си тај који ми је омогућио да постигнем нешто у животу. Пре тебе ја нисам знала како да учим друге.“
Овако је један дечак постао учитељ својој наставници: Дирљива прича која потврђује да су све животне трагедије само велике лекције за нас и људе око нас
