“Отвори ми, Бело Ленче” народна је песма коју многи знају, али за истиниту причу двеју судбина, на основу које је песма написана, не зна готово нико.
Најлепша песма Врања и најлепша љубавна прича из Врања говори о девојци – “Бело Ленче” Јелени Стаменковић, рођеној у Горњој чаршији, надомак кафане “Бело јагње”. Памте је као лепу, згодну и отмену.
Јелена – Лена – Ленче, како је добила надимак од миља, била је чувена не толико по својој лепоти, колико по белој пути. Одлазећи у Горњу чаршију да обиђе имање, Милан – Миле Пиле је у дворишту Косте и Агније Стаменковић запазио “убаво девојче”. Милан је рано остао без оца, па је мајка бринула о петоро деце. Милан је био најстарији, па га је као мезимца назвала Миле Пиле. Како би им помогао, Миланов деда, очев отац, преузео је бригу о Милету, тако да је одрастао и стасавао у богатој кући и под будним дединим оком, који је сазнао и за младићку љубав свог унука, на коју ни Ленче није била имуна.
Међусобне симпатије су се врло брзо појавиле између Ленке и Милета, а о овој младалачкој љубави сазнало је убрзо и цело Врање, те је о њој написана и песма.
“Отвори ми, Бело Ленче,
вратанца, џанум портанца,
да ти љубим, Бело Ленче,
устанца – рујна, румена.
Да ти љубим, Бело Ленче,
устанца – рујна, румена.
Не могу ти, Миле Пиле,
да станам, да ти отварам.
Легнала ми стара мајка
на фустан, лудо, на фустан,
па не могу, Миле Пиле,
да станам, да ти отварам.”
Јеленини родитељи, чувши песму и задиркивања са разних страна, пожурили су да младу Јелену што пре удају. Противећи се овој љубави, да “не пукне брука”, забранили су ћерки да се среће с Милетом и ставили је под сталну присмотру. Миле није могао ни из далека да је види, ни писамце да јој протури, јер је Ленче, као и већина девојака тога доба, била неписмена.
Убрзо су Јелену удали за Косту Стошића, трамвајског радника, 1898. године када јој је била 21 година. До 1903. живели су у Врању, а онда су се одселила у Београд.
Ленка је изродила шесторо деце. Погинула је 6. априла 1941. приликом бомбардовања Београда.
Годину и по дана после њене удаје, оженио се и Милан. Деда га је оженио Љубицом из богате врањске породице. Имали су деветоро деце. Љубица је била најлепше обучена жена у Врању, имала је све, али јој је песма нарушавала брачну хармонију због чега је мужу пребацивала и у дубокој старости.
Ленче је, кажу, жарко желело да бар свог сина ожени Милетовом кћери.
Једног дана у пратњи Љубичиног и Милановог сина дошао је млади инжењер Михаило Стошић, да запроси њихову ћерку Персиду. Имао је само једну ману – био је син Белог Ленчета. Када је за то сазнала, Љубица је позеленела од беса.
– Шта?! Ja сaс Бело Ленче као с прију да се љубим? Никад!
Узалуд је Миле водио Љубицу на забаве и весеље, и угађао јој, чим би одјекнула пјесма “Отвори ми, бело Ленче”, Љубица је љутита и љубоморна хватала мужа за руку и одлазили су кући, пише професор Момчило Златановић, у књизи “Народно песништво јужне Србије”.
“Јелена је у Београду умрла, али је далеко за њом остала њена љубавна и нежна песма “Отвори ми, бело Ленче” која је долазила до изражаја, тек у колу кад труба засвира, а коловођа полако, мераклијски, ногу пред ногу, повео коло и запјева ту песму”, стоји записано о овој песми.
Милан Тасић – Миле Пиле је умро је 1960. године. Легенда каже да се песма “Отвори ми Бело Ленче” чула из једне врањанске кафане и на дан Миланове сахране – можда, случајно…
Извор: Према књизи професора Момчила Златановића “Народно песништво јужне Србије”, Опанак, РТС
