Многи верници хрле на Острог када се нађу пред нерешивим и тешким проблемима. Такво понашање не представља ништа чудно, будући да се на Острогу стално догађају немогуће ствари- чуда!
Такво искуство имала је и једна девојка која је дошла на Острог да потражи помоћ за своју маму.
Њену причу преносимо вам у целости.
“Волела бих да ово поделим са вама. Много пута сам видела огласе у којима поједине агенције нуде пут у манастире, између осталог и у манастир Светог Василија Острошког. Пуно сам и чула о њему.
Привлачила ме је идеја да одем једном тамо, а онда смо сазнали да моја мама има закрчење крвног суда на врату и да јој треба операција. Рекли су да је операција ризична и да може доћи до инфаркта.
Једва да сам научила да живим са тим сто мог тате више нема, а једина подршка коју сам имала била је моја тетка и њена породица. Наравно, и других особа је било око мене, али нисам осећала да им је уистину стало до нас.
Пожелела сам да одем код Светог Василија и да га замолим да ако је Божија воља, да моја мама не иде на операцију јер ја стварно немам снаге то да поднесем. Такође, желела сам да буде здрава и да ми је још не узима.
Чини ми се да увек губим људе око себе, оне које волим. Тако је са момцима али и са родитељима, па чак и пријатељима.
Ја ни сад немам снаге да пролазим кроз тако нешто, мој тата је умро изнанада, готово да није ни био болестан, до задњег дана свог живота је радио. Зато сам се одлучила да идем са сестром на море, па ако буде хтела, можемо да одемо и у тај манастур.
Ово је Божије чудо, помислила сам, Бог је желео да одем тамо. Моја сестра није знала да ја желим већ одавно да одем тамо, само је хтела због њене ћеркице, јер је она рођена она на тај дан, на дан Светог Василија.
Знала сам да иду тамо људи свих вера, било је католика, православаца, видела сам муслимане…чула сам приче о овом свецу, да је учинио многа чуда, желела сам да уцини чудо и у мом зивоту.
Стигли смо на море, за недељу смо се договорили да ћемо отићи у манастир. Ослањам се на себе, тако да је чудно што сам препустила сестри да она навије сат да звони, а да нисам и ја, за сваки слуцај, навила.
Али нисам. Сат није звонио. Требао је да стигнемо на аутобус у седам, чини ми се, из Херцег Новог.
Чула сам само нервозно “УСТАЈ”, не знам како, али стигли смо на аутобус. Толико о томе што кажу – KОМЕ ЈЕ СУЂЕНО И ДАТО, ТАЈ ЋЕ СТИЋИ ДО ТАМО. После ми је сестра рекла да је њу птичица пробудила…ни пре, а ни после, птичице на нашем прозору није било, само то јутро.
Kад смо стигли тамо, почела сам да плачем. Не знам зашто, чим сам угледала манастир, и како смо се приближавали, не знам зашто сам плакала. Нисам могла да зауставим сузе. Било ме је срамота што плачем, али нисам крила сузе…
Убрзо ме је то прошло и кад сам ушла, било је све ок. Нисам знала баш православне обичаје, понашање у цркви, пошто сам католкиња, али све је добро прошло.
Осетила сам мир и молила се. За моју маму, за тадашњег момка са којим сам желела да се помирим. Са момком сам се помирила, затим смо се разишли.
Све је то део Божијег плана, ако смо једно за друго, бићемо заједно. Моја мама је сада са мном, рекли су јој да закрчење крвног суда није опасно и да не мора на операцију. Стање јој се није мењало већ две године.
Лекар који је толико инсистирао на операцији, променио је мишљење из корена. Моја мама узима лекове и добро је. Схватила сам да Исус заиста дозвољава неке ситуације које нам се не свиђају како би се приближили себи, али нам никада неће дати више него што можемо да поднесемо.
