Отац две девојчице Живота Јовић (42) из куршумлијског планинског села Сеоце, сваког јутра са својим ћеркама пешачи до Куршумлије, како би их одвео у предшколско, које је од тог села удаљено око 40 километра.
Породична кућа Јовића налази се у планинском селу, у којем немају комшије, а Живота сваког јутра ћерке Тамару и Теодору у наручју, или пешице води осам километара кроз беспуће Копаоника до асфалтног пута, јер нема аутобуског превоза.
“Тешко ми све то пада, носим обе, једну, па другу, па онда мало ходају саме. Преплачем цео пут, окрећем главу да не виде моје сузе. Кад стигнемо до асфалтног пута, чекамо да наиђе било какав превоз. Свако хоће да нас повезе, углавном дрвосече са камионима”, казао је Јовић.
Он додаје да ћерке сваког дана чека испред предшколског у Куршумлији, након чега их поново истим путем враћа назад за Сеоце.
Мајка Сања Јовић (39) је рекла да сваког дана у стрепњи чека да се врате у село.
“Готово никад нису стигли кући пре мрака. Свакакве ме мисли муче, да нису срели вука или дивље свиње. Свашта овде има, па кренем им у сусрет сама кроз шуму”, истакла је она.
Према њиховим речима, за помоћ су се свима обраћали, како општини Куршумлија, тако и Центру за социјални рад, Црвеном крсту, али се свако обраћање завршило на обећањима.
Додају да су тражили стамбени простор у Куршумлији или превоз за девојчице, али и помоћ у храни.
Породица Јовић живи у оронулој старој кући, а преживљавају од надница које Живота заради викендом, када девојчице не иду у предшколско или када је распуст, док током лета обрађују плантажу малина.
Ове зиме становали су у кући једног рођака који им то није наплаћивао, али им је он отказао стан, па су морали да се врате на планину.
Новости
