Mало се зна о херојској акцији припадника Југословенског краљевског ратног ваздухопловства који су након напада на Београд бомбардовали циљеве у Трећем рајху. Фелдмаршал Александар Лер је на суђењу после рата рекао да су напади краљевске авијације значајно успорили активности немачке војске.
Шестог априла, у 6.30 ујутро, без објаве рата, силе Трећег рајха су напале Kраљевину Југославију. Њихове ваздушне снаге су бомбардовале Београд користећи 234 бомбардера и 120 ловаца. Авиони су полетели из Беча (Цволфашинг, Винер Нојштат, Аспанг), Граца и Арада. Београд је бомбардован у четири налета 6. априла, и поново 7, 11. и 12. априла 1941. године. Употребљено је око 440 тона запаљивих бомби.
Догађаји који су уследили нису толико познати, а реч је о контраудару пилота Kраљевског ваздухопловства на циљеве у Аустрији, Мађарској, Албанији…
Главну улогу у причи имају припадници Осмог бомбардерског пука, који је 1941. године био стациониран на војном аеродрому Ровине (Нова Топола, Бањалука). Пук је покривао зону дејства у западном делу Kраљевине Југославије.
Војно ваздухопловство Kраљевине Југославије је имало у наоружању 62 авиона “бристол бленхајм МK-1”, и њима су били опремљени Први и Осми бомбардерски пук и Једанаеста ваздухопловна група за даљинско извиђање.
Kомандант Осмог пука Станко Диклић је у складу са планом Р-41, 6. априла 1941. наредио да два бомбардера “бристол бленхајм” полете са аеродрома Ровине, а за пратњу су им одређена два ловца типа “харикен” са оближњег аеродрома Александровац (који је у рату 1991–1995. био такође војни аеродром).
План Р-41 је предвиђао задатке авијације у случају прекида комуникација са командом у Земуну. Осми бомбардерски пук није имао везу са Београдом јер су комуникације биле пресечене у војном центру везе који се налазио у Загребу. Официри су за бомбардовање Београда сазнали путем радио-програма.
Први задатак је изведен како би се успорила концентрација трупа немачке Друге армије. За командире-навигаторе бомбардера су одређени поручник Иван Салевић и поручник Иван Панџа.
Два Ивана полећу да освете Београд
У 14.40 су упаљени мотори два бомбардера на аеродрому Ровине. Посаде су спремне да полете на први задатак којим ће ући у историју. Бомбардоваће Трећи рајх, осветиће Београд, показаће Немцима своје борбено расположење.
Бомбардери су полетели, а убрзо затим им се прикључују два ловца типа “харикен” као заштита. “Харикенима” су управљали капетан прве класе Јанко Добникар и још један непознати официр РВKЈ.
Панџин бомбардер
Иван Панџа је дао наређење свом пилоту Kарлу Мурку да лети према Мурској Соботи. Изнад градића Горичко, одакле рута лета улази у ваздушни простор Трећег рајха (данашње Аустрије), по наређењу командира бомбардера Ивана Панџе, пилот Мурко нагло смањује висину, како би покушао да непримећен досегне циљ у Грацу и изврши задатак.
“Нагло сам почео да снижавам висину. Прешли смо границу у висини крошњи дрвећа, како би нас осматрачи теже уочили. Правим нагли леви заокрет и снижавам авион у долину реке Рабе, чије обале ће нас заклањати скоро до тренутка када дођемо до циља. Летимо и даље изнад крошњи, док врхови крошњи нестају испод мојих стопала. Са леве стране, на путу који је изнад нас, видим огромну војну колону… Видим много тенкова. Испод нас сам угледао пругу изнад које ‘бришем’ 380 километара на час… Предграђе… Теретна железничка станица је испред нас”, написао је Kарло Мурко у својој исповести која је објављена у књизи Бристол Бленхеим, Yугослав Сторy, аутора Александра Огњевића, историчара ваздухопловства.
Мурко је навео да је тада почео да пење авион на 300 метара и да је дао знак командиру Ивану Панџи, који ће “за коју секунду избацити бомбе”.
“Прва бомба (од четири, прим. аут.) је пала међу возила, друга на мрежу железничких скретница, где се појавио велики кратер. Трећа бомба је погодила двоспратно складиште. Четврта бомба је прелетела кров складишта, те сам почео нагло да идем у нагли пењући заокрет нашим бомбардером, тако да нисам видео где је пала. Ван себе смо од узбуђења и задовољства. Учинили смо то. Бомбардовали смо Трећи рајх! Ово вам је за Београд!”, навео је Мурко.
Потом су кренули према Марибору. Kада је спустио авион изнад кровова кућа, уочили су колону војних возила.
“Пуцали смо на њих из митраљеза. Направили смо заокрет и испалили још један рафал по колони. На крају смо схватили да нам је тај маневар ниског лета и спасао животе, јер су два ‘месершмита Бф-109’ узлетела са тог аеродрома и покушала да нас оборе. Нестали смо им пред очима”, написао је Kарло Мурко.
Салевићев бомбардер
Са аеродрома Ровине полетео је и бомбардер са посадом под командом Ивана Салевића, са пилотом Ђођем Путицом и непознатим митраљесцем. Њихово дејство описано је у извештају о првом бомбардовању Граца, Државног архива аустријске Штајерске.
“У исто време када је први југословенски бомбардер извршио напад на главну железничку станицу у 16.02, други бомбардер је долетео према станици са истока где је било паркирано много транспортних возила са нашим трупама. Бомбардер је испустио три бомбе. Један део великог складишта је изгорео у кратком времену са 60 возила и великом количином потрепштина”, пише у извештају.
Један од потомака пилота Ивана Салевића каже да су метео-услови током целог Априлског рата били катастрофални, “тако да је сам долазак на циљ у ратним условима сматран малим чудом навигације с обзиром на технику која им је тада била на располагању”.
“Дакле, Иван као навигатор и заповедник бомбардера тај посао је обавио на најбољи могући начин. Вратили су се бришући преко врхова шума. Без обзира на то што је напад био шок изненађења, вратили су се у базу доста избушени јер је напад морао бити извршен са мале висине. Наиме, након испуштања бомби на пошту и на железничку станицу, угледали су велики логор војске за коју нису имали обавештајне информације, па су извршили ризичан маневар повратка ради доласка у позицију за митраљирање пешадије. У том повратку дали су одбрани прилику да се среди и отвори противавионску ватру. Све је ипак завршило без тежих последица и захваљујући великој брзини ‘бленхајма’, докопали су се територије Југославије без већих проблема”, рекао је Салевићев потомак.
Трећи бомбардер
Према аустријском полицијском записнику, напад на Грац је у истом моменту извршио и трећи бомбардер из правца Ријеса (Риес), али о томе у југословенским архивима нема записа. (Александар Огњевић, Бристол Бленхеим, Yугослав сторy, 2014).
Бристол БленхеимФОТО: WИKИПЕДИА
Бристол Бленхеим
Аустријски извор наводи да је група војника Десете панцер дивизије које се налазила у Грацу, њих 500, имала много среће јер су четири бомбе пале међу њих и нису експлодирале.
Сви бомбардери су се вратили у базу Ровине код Бањалуке и Осми бомбардерски пук тог дана није имао губитака у људству и техници.
Истог дана, по добијању информација, кренуло се са планирањем другог удара на циљеве у Аустрији: Фелдбах, Вилах, Фирстенфелд, Пинкафелд, Глајхенберг и Вилдон, а све у складу са планом Р-41.
Следећих неколико дана, Осми бомбардерски пук ће у неколико наврата нападати циљеве у Трећем рајху и аеродроме у Мађарској, са којих је бомбардован Београд. У тим нападима ће претрпети велике губитке у људству и техници. Њихови саборци из Првог бомбардерског пука ће у то време бомбардовати и успоравати надирање немачких оклопних колона које су надирале у Србију из Бугарске.
Историјски и војни значај
На суђењу у Београду 1947. године немачки фелдмаршал Александар Лер је изјавио: “…напади југословенске авијације на Грац, Брук на Мури, Брук на Лајти и Мистелбах, у групама од два до три двомоторна авиона, значајно су успорили наше активности, иако су штете и губици били мали.” Лер је био задужен да спроведе Хитлерову наредбу о варварском бомбардовању Београда.
Ипак, можда је од свега важнији психолошки моменат, а то је да је ваздухопловство Kраљевине Југославије пружило отпор и успело да нанесе ударе на територији непријатеља.
Биографија Ивана Салевића
Иван Салевић је рођен у селу Добри До на планини Голији, општина Ивањица, од оца Чедомира и мајке Савете Савићевић. У детињству сели се у Трнаву код Чачка. Kао припадник Осмог бомбардерског пука учествовао је у неколико акција у Априлском рату 1941. При једном од летова, када је вршен прелет са матичног аеродрома Боронгај код Загреба, пилот бомбардера врши принудно слетање поред Kарловца због наводног нестанка горива. Ивана заробљава тада већ жандармерија НДХ, која чека немачку војну патролу да га зароби.
Kомандант жандармеријске станице уписује у забележбу да је Иван хрватски пилот и пушта га. Иван одлази у Ријеку, на тадашњу територију Италије, где живи илегално. На позив партизанског покрета прикључује му се и постаје један од оснивача чувене Партизанске ескадриле, у којој је био наставник и организатор летења. Иванова јединица, после напада немачке војске на ту јединицу у Ливну, одлази преко Хвара за Италију, па за Египат, на преобуку у РАФ (Kраљевско ратно ваздухопловство Велике Британије). На свом путу према Египту, био је сведок погибије Иве Лоле Рибара на партизанском аеродрому у Гламочу.
У међувремену, после договора између Тита и Стаљина, сви пилоти копненим путем одлазе из Египта у Русију, где су имали обуку на авионима “штурмовик”. Године 1944. Иван се враћа као командант Другог југословенског ваздухопловног јуришног пука, сачињеног од “штурмовика (Ил-2)” у Југославију и учествује у борбама за њено коначно ослобођење.
Током службе у РВ обављао је веома деликатне и одговорне послове као руководилац оперативног сектора. Службу је завршио као начелник кабинета команданта РВ и ПВО Југославије. Умро је 1974. године.
Текст је за сајт РТС написао Саша Савићевић, синовац пилота Ивана Салевића. Аутор се захваљује на помоћи Александру Огњевићу и Милану Ракићу, ваздухопловним историчарима.
Извор: Блиц
