Ада Кале било је речно острво на Дунаву, познато под турским именом, под којим је и отишло у историју. Налазило се 4 километра низводно од Текије, на месту где Дунав нагло, под скоро правим углом скреће ка Кладову. Дугачко 1750 метара а широко једва 500, вековима је било стратешко место око кога су се отимали сви освајачи, јер онај ко је контролисао острво, контролисао је пловидбу доњим током Дунава.
Већина нас је још у школи, на часовима историје, за острво први пут чула у лекцији о Првом српском устанку. Овде су, наиме, пребегле злогласне београдске дахије кад је подигнут Први српски устанак. Локалном управитељу Реџеп-аги се то изгледа није допало, јер је дојавио Карађорђу и предложио заједничку акцију против дахија. Карађорђе шаље војводу Миленка Стојковића и 27 његових момака који заједно са 50 Реџеп-агиних људи успевају да после вишечасовне борбе савладају дахије, побију их, одсеку им главе које односе везиру у Београд.
Које је све приче ово мало острво однело са собом дубоко у Дунав –
То је само једна од многих прича везаних за ово острво, чија историја почиње у античко доба, када се звало Саан. Нажалост, то је једино што поуздано знамо о том периоду, могуће одговоре на питања из тог периода за сад Дунав љубоморно крије. Римљани су овде имали утврђење Дуцепратум. Постоји мишљење и да је Трајан приликом рата са Дачанима овде направио импровизовани мост од чамаца, где је острво служило као средишња потпора. Тај мотив се налази осликан на Трајановом стубу у Риму (пар година касније ће Трајан низводно направити прави мост, архитектонско чудо свог времена, али то је друга прича…).
У мрачном средњем веку трају сталне борбе за превласт на Дунаву, па се на Ада Кале смењују Угари, Турци, Монголи, Бугари… У једном тренутку је чак деспот Стефан Лазаревић, као мађарски вазал био управитељ острва. Почетак изградње се везује за Аустријско-Османске ратове. Принц Еуген Савојски је 1717. освојио острво и тада почиње изградња тврђаве Каролина, а на српској обали “Форт Елисабетх“, именован по аустријској царици, супрузи краља Мађарске, Карла VI. Турци све време опседају тврђаву и коначно је освајају 1738.
Ко су били становници Ада Кале?
Тадашњи попис становништва, открива врло шаролику етничку структуру на острву. После Берлинског конгреса 1878. острво је враћено Аустро-Угарској, а по окончању Првог светског рата становништво се изјаснило за припајање Румунији.
Захваљујући свом положају, становништво све време одржава блиске трговачке, шверцерске, обавештајне и друге везе са обе обале и због тога је свака власт на острву давала извесне царинске и пореске повластице. После Првог светског рата, захваљујући благој скоро медитеранској клими, која омогућава разним биљним врстама да успевају (између осталог и маслинама), као и архитектури и духу османског царства у срцу Европе, острво посећује велики број туриста.
Економски, острво улази у период благостања. Извози се на далеко чувени ратлук. Људи долазе да уживају у слаткишима као што су алва, џем од ружа и смокава, ту су и познате наргиле… На острву ради фабрика цигара, које се по квалитету мере са кубанским, а омиљене су румунском краљу Карољу, као и већини европског џет сета између два рата.
Становништво, њих око 800, живи у миру и слози, сви се помажу, нема крађа, куће се не закључавају. Имају и локални фудбалски клуб. Све док им 1963. није речено да ће острво бити потопљено.
Где су отишли људи изгубљеног острва?
Тврђава се, камен по камен растура и преноси на острво Шимијан, 18 км низводно, где се делимично реконструише. Гробље је такође пресељено на Шимијан. Остале грађевине су пре потапања миниране и срушене, да не би ометале пловидбу.
Али, људи су отишли далеко, неки у Турску, неки у Југославију, а неки у Румунију, носећи у себи тугу и носталгично сећање на мало острво са хиљаду прича, које је на крају и само постало само легенда, заувек скривена у водама Дунава.
У кратком румунском документарцу “Последње пролеће на Ада Кале” , можете видети како је изгледало острво у својим последњим данима.
Аутор: IT0d0r/kratko.rs
