Алекса Шантић је песму “Остајте овдје” написао 1896. године када су се Херцеговци масовно исељавали. Шантић у песми не критикује ни власт, ни друштвено – политички систем, већ наводи сваког са кофером у руци да се преиспита унутар себе и остане веран својој домовини као “мајци која плаче за својим чедом”.
У својој патриотској лирској песми Шантић обесмишљава све разлоге због којих би неко и могао помислити да остави родну груду и гробове својих предака: “Овдје вас свако познаје и воли/А тамо нико познати вас неће;/Бољи су своји и кршеви голи/Но цвијетна поља куд се туђин креће.”
Данас више него икад, када је савременом човеку лакше да остави дом и оде у свет у потрази за бољим животом, ова песма остаје као универзална опомена које ће се свако са носталгијом у туђини сетити. Док је чита, и онај ко је отишао и онај ко не намерава да оде, у души осећа везу са својом земљом и народом, пун набоја и патриотског заноса.
“Остајте овдје!…Сунце туђег неба,
Неће вас гријат кô што ово грије;
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није.
Од своје мајке ко ће наћи бољу?!
А мајка ваша земља вам је ова;
Баците поглед по кршу и пољу,
Свуда су гробља ваших прадједова.
За ову земљу они бјеху диви,
Узори свијетли, што је бранит знаше,
У овој земљи останите и ви,
И за њу дајте врело крви ваше.
Кô пуста грана, кад јесења крила
Тргну јој лисје и покосе ледом,
Без вас би мајка домовина била;
А мајка плаче за својијем чедом.
Не дајте сузи да јој с ока лети,
Врат’те се њојзи у наручју света;
Живите зато да можете мријети
На њеном пољу гдје вас слава срета!
Овдје вас свако познаје и воли,
А тамо нико познати вас неће;
Бољи су своји и кршеви голи
Но цвијетна поља куд се туђин креће.
Овдје вам свако братску руку стеже –
У туђем свијету за вас пелен цвјета;
За ове крше све вас, све вас веже:
Име и језик, братство, и крв света,
Остајте овдје!… Сунце туђег неба
Неће вас гријат кô што ово грије –
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није…”
