Nažalost, svedoci smo tragičnih događaja nastalih kao posledica zavisnosti od video igrica. Da ova pojava nije nimalo naivna, potvrdila je i Svetska zdravstvena organizacija koja je i zvanično uvrstila ovu zavisnost u bolest.
Roditelji su sa punim pravom zabrinuti i traže pomoć stručnjaka kako bi pomogli svom detetu i izvukli ga iz virtuelnog sveta koji od njega pravi “bolesnika” koji nema dodir sa stvarnošću.
Najčešće, zavisnici od igrica su tinejdžeri i mladi ljudi. Međutim, povećava se i broj slučajeva sasvim male dece koja su zavisna od igrica sa mobilnih telefona roditelja. Posledice zavisnosti su agresivno ponašanje, nemogućnost samokontrole, izlivi besa, nezaineresovanost za školu, socijalni život, sport. Stručnjaci naglašavaju da su deca koja spadaju u zavisnike od igrica u stanju da počine krivično delo, da nasrnu na roditelja koji je pokušava da ih odvoji od kompjutera, a u ekstremnim slučajevima u stanju su i da ubiju.
Kada se govori o uzrocima ove vrste zavisnosti, oni su slični kao kod zavisnosti od kockanja, alkohola i narkotika. To je gubitak kontrole u drugim aspektima života, osećaj opšteg beznađa, nedostatak porodične podrške, nemanje perspektive za zapošljavanje ili obrazovanje, rastrojstvo u porodici, nedostatak društvene povezanosti ili prijatelja, za šta zamena može biti onlajn-zajednica igrača.
U jednom svom autorskom tekstu za Politiku, psihoterapeut dr Zoran Milivojević je detaljno analizirao zavisnost od igranja video igrica.
“O zavisnosti govorimo kada igranje igrica „pojede život” osobe koja ih igra. To se događa kada joj igranje igrica postane glavna životna preokupacija, zbog čega trpe drugi aspekti njenog života i nastaju različite negativne posledice u privatnom, socijalnom i profesionalnom smislu. Uprkos tome što je svesna da zbog igranja igrica ima negativne posledice, zavisna osoba nastavlja da ih i dalje igra. Ona ne samo da nema kontrolu nad igranjem igrica nego i ne želi se da kontroliše, a ukoliko to pokuša, ubrzo popusti”, piše dr Milivojević.
Prema njegovim rečima procenjeno je da među ljubiteljima kompjuterskih igrica svaki 33. spada u ovako definisanu kategoriju zavisnika i da mu je potrebna terapija zavisnosti.
“Kao što je to slučaj i sa drugim zavisnostima, u velikom broju slučajeva ovi zavisnici ne žele da se dobrovoljno oslobode svoje zavisnosti”, ističe on.
Milivojević navodi da industrija koja se bavi osmišljavanjem i proizvodnjom raznoraznih igrica beleži godišnji promet koji se meri u stotinama milijardi evra.
“Zbog toga u osmišljavanju igara učestvuju vrhunski psihološki eksperti koji u njih ugrađuju sve principe „operantnog uslovljavanja” kako bi se igrač što više psihološki vezao za igricu i trudio da u njoj „pobedi” tako što će preći sve njene nivoe i stigne do njenog kraja. Poeni koje igrač skuplja su nagrada i potvrda njegove veštine igranja. Kako sa igranjem igrice i ponavljanjem određenih radnji raste igračeva veština, on biva nagrađen prelaskom na viši i zahtevniji nivo igrice. Drugim rečima, psihologija igrice se zasniva na postepeno rastućem izazovu, tako da se igrač trudi da tokom igranja „prevaziđe samoga sebe””, kaže ovaj ugledni psihoterapeut.
On dalje objašnjava da tokom igranja raste igračevo samopouzdanje i samopoštovanje, formira se igrački identitet, što dovodi do toga da se u tom „aspektu života” on oseća veoma uspešnim i da želi da još više vremena provodi u igranju igrica.
“Kada igrač nije uspešan u drugim aspektima svog života, verovatno je da će razviti zavisnost od igranja igrica. Iako čitav niz različitih stručnjaka upozorava na veliki broj opasnosti koje nastaju zbog prevelike uključenosti tehnologije u živote mladih bića u odrastanju, trend korišćenja tehnologije se povećava. Glavni razlog za to je što su roditelji ili nesvesni opasnosti ili otpisuju važnost različitih upozorenja”, ističe dr Zoran Milivojević.
Doktor Vlajko Panović, specijalista kliničke psihologije koji se bavi problemima savremene porodice, odnosno zavisnošću od novih tehnologija, u izjavi za Sputnjik, daje moguća rešenja za ovaj problem.
“Svaku zabranu deca koja su zavisna shvataju tragično, a to je jedna od najvećih roditeljskih dilema, da li zabraniti ili koliko dozvoliti da se igra. Mnogi, nažalost, i sada očekuju odgovor od nas koji se time bavimo, ali suština je u nečem drugom, pomoći detetu da organizuje svoje vreme u kome će dobiti zadovoljstvo iz nekih drugih izvora. Zatim, da se u vreme kada treba da odmara i odmara, da spava. Nažalost, deca od 12 godina su budna u ponoć. Šta će deca u to vreme budna, tako iscrpljuju svoje resurse za adaptaciju, a to ih može odvesti u depresiju, koja se završava samoubistvom ili ubistvom“, kaže Panović.
izvor: Kurir
