4. фебруар је 1942. године, у бањалучком насељу Петрићевац и истоименом самостану, један сотона фратар са 11 својих усташа кује крвави план.
План је у суштини кристално јасан, напасти локална српска места и убити све што се крсти са 3 прста.
Тачније, трећину убити, трећину протерати а трећину покатоличити.
То је контекст у коме треба посматрати карту НДХ-а у којој су Срби власници своје земље “у срцу Хрватске”, босанска Крајина, Лика, Банија, Кордун и северна Далмација, према вођству НДХ-а, те људе треба растерати и направити земљу Хрватску.
Сотона фратар, име под којим је још био познат, који је ковао крвави план у самостану Петрићевац био је Мирослав Филиповић.
Окорели усташа и ментално болестан човек, Филиповић је имао обичај да се по Бањалуци креће водећи увек иза себе 12 усташа.
На тај начин је опонашао Исуса и његових 12 следбеника.
Тог 4. фебруара пре 77 година нађе се тако Филиповић у проблему, ножеви су били оштри и у клање се могло кренути одмах, али један од његових следбеника је убијен у неком обрачуну пар дана раније, тако да је морао да се сачека дванаести.
Дванаести усташа је био Мишко Ратковић звани Психо, монструм коме сам већ раније посветио један текст.
Знао је Филиповић да је вредело сачекати Ратковића пар дана, јер има изузетно лаку руку за клање.
Ратковић се у истом овом самостану Петрићевац заредио и ушао у фрањевачки ред добивши редовничко име Томислав.
Ипак, 1941. године папински легат у Загребу га је рашчинио због “претераних злочина” по тадашњем немачком ратном праву.
Наиме, Ратковић је са својом групом усташа на Илиндан 1941. године учествовао у покољу српског живља у околини Ливна.
Мушкарце су клали а жене и децу су бацали у јаме безданице да ту данима скапавају.
Затим су присвајали српска имања, куће и благо.
Ови Ратковићеви злочини су шокирали и саме нацисте, те је завршио у затвору у Загребу.
Ипак, по молби сотоне фратара Филиповића, тог 4. фебруара га из затвора извлачи Вјекослав Лубурић звани Макс, тада управник логорског састава НДХ-а.
Ратковић у Бањалуку стиже 6. фебруара а већ дан касније у рано јутро 7. фебруара Филиповић и његових 12 следбеника упадају у бањалучка села Дракулић, Мотике, Шарговац и рудник Раковац.
13 “величанствених” је пратила велика јединица усташа како би докусурила ако им случајно промакне неко српско уво.
Филиповић је злочин испланирао до танчина, вече пре су потровани сви пси у селима како не би најавили долазак усташа.
Наређење је било врло јасно, не сме бити испаљеног метка.
Дакле, Срби се морају убијати ножевима, сјекирама, крамповима…
Или било чиме што би им дошло под руку.
Тог 7. фебруара у Дракулићу, Мотикама, Шарговцу и руднику Раковац, убијено је 2.330 Срба, међу којима и 510 деце млађе од 14 година.
Ипак најгоре су прошла деца из основне школе у Дракулићу:
“7. фебруара 1942. године Мирослав Филиповић је са својих 12 усташа ушао у учионицу у којој сам држала час.
Отворио је дневник и почео да чита имена српске деце, наредио је својим војницима да српску децу изведу напоље.
Деци је рекао да трче у круг по утабаном снегу а усташе је постројио тако да су стајали у реду.
Како које дете је пролазило тако би сваки усташа једном детету одсекао по један део тела.
Један ухо, други нос, трећи језик и тако све док дете у јауку не би пало и издахнуло у снегу који је био попримио црвену боју.”
Ово је изјавила учитељица Мара Шуњић на суђењу фратру Филиповићу 1946. године.
У документима који потичу из извора тадашње НДХ-а, усташе саме признају да је ово био највећи усташки покољ почињен у једном дану.
А покојни бањалучки новинар Јован Бабић, који је свој живот посветио истраживању овог злочина, написао је у свом роману “Дракулићи”, да је овај покољ над српским становништвом у бањалучким селима представљао геноцид.
Након овог масакра у Бањалуци реаговали су и сами нацисти, нацисти у то време нису видели смисао вршења злочина над цивилима, тако би се само постигао контра ефекат и народ ни био приморан да се дигне на оружје.
Врх НДХ-а је тада Ратковића и Филиповића суспендовао.
Али њихови афинитети врсних кољача нису могли а да остану неискоришћени.
Тада на сцену ступа њихов стари пријатељ, Вјекослав Лубурић Макс, који их уместо у затвор шаље на место где ће моћи да кољу без бојазни да ће бити ухваћени, у логор Јасеновац.
Филиповић у Јасеновцу убрзо постаје један од команданата, док се Ратковић држао онога што најбоље зна, оштрог ножа.
Ратковић је у Јасеновцу и Градишци Старој “радио” све до ’45. године и краја рата.
Учествовао је у разним садистичким ритуалима и такмичењима у клању Срба.
Након завршетка рата Ратковић и Филиповић беже у Аустрију и крију се у америчкој зони.
Ипак, Британци хватају Филиповића и изручују га Југославији.
1946. године осуђен је на смрт вешањем.
Ратковић је успео да из Аустрије побегне за Италију.
Након оснивања Хрватског народног покрета, добија лажни пасош и бродом прелази у Аргентину.
Пуних 6 година требало је Служби за праћење усташке емиграције да лоцира Ратковића у Аргентини.
Овога пута суђења није било, два агента послана су из Београда и ликвидирали су Ратковића у његовом стану у Буенос Ајресу 1951. године.
Након завршетка Другог светског рата усташки злочини и геноцид над Србима игнорисан је под изговором “Братсва и јединства”, а комунизам је овај, као и многе друге злочине над Србима систематски заташкавао.
Током многих агресија на Српску земљу и српски народ, почињено је мноштво организованих колективних злочина над Србима и нашом земљом.
Циљ свих ових агресија био је уништење Срба и отимање наше територије.
Временом су ови злочини прерасли у идеологију.
Циљ њихове геноцидне идеологије за време Другог светског рата био је уништење српског народа и отаџбине Српске.
Нешто слично Срби ће преживети 40 и кусур година касније, у крвавом рату 90-тих година.
Када су се слични злочини дешавали, због идеологије која је остала и пренета на њихову децу и унуке.
Оно што је о Мишковићу и Филиповићу тада забележено и може се наћи у бањалучким историјским списима, из данашње перспективе може се чинити као пука фикција.
Сотонино гнездо на Петрићевцу запаљено је 1995. године али је убрзо обновљено.
Не смемо заборавити да они који следе њихову идеологију ни дан данас нису одустали од геноцидне идеје уништења српског рода и отаџбине Српске.
Надам се да смо и ми нешто научили и да нећемо допустити да нам деца поново осете хладноћу усташког ножа.
Република Српска је гарант да се нашој деци никада ништа слично неће десити…
Преузето: Деан Савчић
Извор: Србија данас
