U Srbiji od davnina svadbe se uglavnom dešavaju u jesen. Običaj je ustanovljen u vremenima kada je život bio podređen seoskim poslovima pa je jesen kada se završe poljski radovi, obere letina, bila rezervisana za svadbe. Sačuvan je ovaj običaj do naših dana, mada je danas Srba više u gradovima nego u selima.
Nekada davno devojka nije mogla sama da odluči za koga će poći, već je odluku donosio njen otac. Mlađa braća i sestre su morala da čekaju da se najpre ožene i udaju starija braća i sestre.
Na isprošnju devojke dolazili su momak, njegovi roditelji i kum. Oni od kuće nose najčešće rakiju, prsten i miloštu. Kada dođu, prvo pitaju oca da li u kući ima devojku za udaju. Ako ima, onda oni ulaze u kuću i kroz priču prose devojku. Devojka ne sme da bude u istoj prostoriji sa proscima, već ulazi tek kada je isprose, tj. kada se dogovore sa ocem. Tada ih ona nakiti peškirima i maramama.
Po prosidbi, vereni momak i devojka se mogu sastajati, ašikovati i upoznavati samo u prisustvu nekog iz najbliže rodbine. Zaprošena devojka ne sme više izlaziti sama ili sa drugaricama i ići po saborima, svadbama ili igrankama, pogotovo ne u noćnim satima. Izlazi samo u pratnji nekog iz svoje bliže rodbine.
BIRANJE KUMSTVA
Pre svadbe mlada i mladoženja biraju kumove, koji kod nas Srba imaju jako značajnu ulogu. Na dan svadbe mladoženjini gosti odlaze po mladu, gde ih dočekuje mladina rodbina. Ispred mladine kuće na vrh drveta se okači jabuka, pa dok se ona ne obori mladoženja ne može ući u mladinu kuću.
Nekada je bio običaj da se mladoženjini gosti cenjkaju za mladu, tražeći novac, ali je 1846. godine knez Aleksandar Karađorđević izdao naredbu: „Iskanje i davanje novca i zlata za devojku ukida se kao običaj protivan dostojanstvu čovečijem”.
Mlada nosi belu venčanicu i svoj najbolji nakit na ovaj poseban dan. Nosi dve pletenice sa vrha glave. Tast i tašta stavljaju dukat u čašu crnog vina i to neku poveću, pa kad mladoženja popije vino, može da uzme dukat. Kad se mlada izvodi iz kuće svojih roditelja, prati je brat ili neki drugi mladi muškarac iz kuće.
Najpre neko opali iz puške, pa se zatim ta puška stavi preko praga da mlada preko nje prekorači dok se još puši barut. Mladu tada prima dever i vodi je svatovima. Kad naiđe na prvu vodu mlada zastane, popije malo vode i umije se i zatim vodu „daruje“ maramicom, šećerom ili sapunom. Svatovi su u Srbiji najčešće okićeni peškirima, cvećem i ruzmarinom, a svatovsku kolonu predvodi barjaktar s trobojkom na čijem je koplju nasađena jabuka.
DEMONI I UROKLJIVE OČI I KAKO SE OD NJIH ZAŠTITI
Svadba je kao i drugi prelomni momenti u životu bila vreme pojačanih delovanja nečastivih sila. Verovalo se da tada demoni ili urokljivci vrebaju prisutne, naročito mladu. Zato je mlada nosila veo, ogrtač, pojas i trake crvene boje, koja po narodnom verovanju ima važnu ulogu u odbrani od zlih duhova. Mlade su se kitile i ogledalcem, da bi se demoni uplašili svoje ružnoće.
Brojne su u narodu fantastične priče o svatovskim dogodovštinama i velikim nevoljama, a jedna od najmaštovitijih je legenda o okamenjenim svatovima i nastanku Đavolje varoši. Svatovi su se okupljali pod Radan planinom i kretali do Žutog potoka, gde je trebalo da se obavi venčanje, ali niko od okupljenih svadbara nije znao da su mladoženja i mlada u krvnom srodstvu. Kada je sveštenik trebalo da ih blagoslovi, dogodilo se da neka viša sila okameni svadbeni skup, kako mladi ne bi počinili greh.
Ti kameni svatovi i sada stoje u Đavoljoj varoši.
