Године 2004. напустио нас је легендарни Михајло Бата Паскаљевић.
Србија га памти по, углавном, споредним улогама у којима је оставио свој аутентични печат у сваком филму, тв – серији или позоришној представи. Један од таквих филмова је свакако “Мртав ‘ладан” када није проговорио ниједну једнину реч. Нажалост, премијеру свог последњег филма “Пљачка Трећег рајха” Бата Паскаљевић није доживео, преминувши у Земуну 26. јануара 2004, дванаест дана после свог 81. рођендана.
Осим код публике, био је омиљен и међу колегама. Козер, духовит и отворен лако је постао омиљено ТВ лице 60-их и 70-их међу Југословенима.
Колеге су га често задиркивале да је највећа тврдица међу глумцима. По позоришним клубовима често се могло чути да је Бати лакше извадити зуб из вилице него динар из новчаника.
Сањао је да постане глумац, али је студирао на Филозофском факултету Универзитета у Београду да би се, за време рата, уписао на Музичку академију, Одсек за глуму, који је окупљао ратом захваћену генерацију и имао изванредне професоре.
И један занимљив детаљ из његове младости – по сопственом признању, јако му је сметало што су га у школи задиркивали због његове националности, зивкајући га “Грче, Грче”.
Тада је решио да своје презиме Паскаљ “продужи” оним нашим “вић” и тако се обрачуна са својом фрустрацијом. Но, није Бата једини променио презиме, већ су и због њега многе жене мењале презимена.
Почео са радом у КУД-у “Иво Лола Рибар”, потом у Академском позоришту, касније Народном позоришту, па Београдском драмском, Позоришту на Теразијама, где је 1991. стекао пензију.
Говорио је да постоје три ствари које никад неће одбити: улогу, част у кафани и жене. Женио се пет пута, мада има оних који тврде да је заправо шест или чак седам пута стао пред матичара.
Трећа жена била му је Бразилка Ренилда са којом има сина Зоју, који живи и ради у Немачкој. Због ње је Бата чак дошао и у сукоб са својим оцем и био избачен из куће, јер отац није могао да прихвати да му син буде ожењен једном “белосветском женском”.
Последњу супругу Фанику, младу и шармантну плавушу, упознао је у кафани сасвим случајно, након једне сахране.
– Радила сам тад у кафани “Косовски Божур”. Сећам се, био је прохладан октобарски дан. Бата је свратио у једној жутој јакни, после једне сахране, да попије пиће и да се мало угреје. Инсистирао је да се видимо после мог радног времена. Рекох “добро”, рачунајући да ћу да побегнем, међутим нисам имала прилику да збришем јер је Бата дошао пре уговореног времена, а кафана је имала један једини излаз, испричала је Фаника једном давно за “Југопапир”.
Због Батине љубоморе морала је да напусти посао келнерице, иако је у то време зарађивала чак више од Бате.
На вратима њиховог стана стајао је и један симпатичан натпис:
“Ако звониш ти на врата, отвориће само Бата. Ако упиташ где је Фани, Фани је у кафани.”
За себе је Бата и сам говорио да је човек који не може да живи без љубави. Мада му није било лако да прелази из један брак у други, тврдио је да мора да буде стално заљубљен у неког или нешто да би живео.
– Често понављам себи, ако у мом животу није било пет младости, онда је сигурно било пет лудости. Заљубљивао сам се више пута и то су те фаталне ствари код мене. Сваку своју љубав сам одболовао. То је знак да сам сваку жену волео, испричао је Бата за “Југопапир”.
Вечито трагање за љубављу учинило је да заувек остане млад духом сматрајући да је живот без љубави “празна и досадна ствар”.
Извор: Југопапир, јануара 1982.
