Pomalo tužno zvuči činjenica da u našoj zemlji, od svih krunisanih vladara, danas imamo očuvanu samo jednu krunu i to staru „tek” nešto više od jednog veka.
Otkako je 1904. u Beogradu njome krunisan Petar Prvi Karađorđević, „prebrodila” je dva svetska rata, a danas je u zbirci Istorijskog muzeja Srbije.
S druge strane, kad je reč o krunama vladara iz loze Nemanjića – koji krunisanjem Stefana Prvovenčanog 1217. godine izdižu Srbiju u rang međunarodno priznate kraljevine, sve do sloma države i turske okupacije – o njihovom izgledu možemo doznati samo na osnovu fresaka. Jer, one po svoj prilici nisu preživele osmansku vladavinu, kaže za dnevni list Politiku Nebojša Damnjanović, kustos savetnik u Istorijskom muzeju Srbije. To što je po oslobođenju od Turaka očuvana samo kruna kralja Petra Prvog utoliko je razumljivije što je on jedini srpski vladar iz 19. i 20. stoleća koji je uopšte krunisan.
– U 19. stoleću, kad se obnavlja državnost Srbije, jedino je Karađorđe imao titulu vrhovnog vožda. Posle njega, Miloš i Mihailo Obrenović su bili knezovi. Pod tim zvanjem, svoju vladavinu će započeti i Milan Obrenović, koji 1882. postaje kralj, baš kao i njegov sin Aleksandar. Ali niko od Obrenovića nije krunisan – navodi Damnjanović za Politiku.
Odmah posle ustanaka protiv Turaka Srbija je sve do 1830. još bila pod suštinski vazalnim položajem.
– U to vreme imate samo raju u pašaluku, mada s nekom vrstom autonomije. Krunisanje nije dolazilo u obzir u takvim okolnostima. Tek od 1830. Srbija postaje autonomna kneževina i Miloš čak dobija nasledno dostojanstvo, koje je u Osmanskom carstvu imao samo gospodar Tunisa. Tom prilikom on dobija i ogrtač koji mu je poslao sultan, a osvećen je u pravoslavnoj crkvi. Slično je bilo i s knezom Mihailom – ističe Damnjanović.
Tek s formalnim sticanjem nezavisnosti i međunarodnim priznanjem samostalne Srbije 1878. godine, knez Milan Obrenović odlučuje da državu izdigne u rang kraljevine i postaje kralj. Ali ni on se nije krunisao, jer mu Beč to nije dozvolio, uprkos austrofilskoj politici koju je zastupao, kaže Damnjanović. Što se tiče Aleksandra Obrenovića, za njega nema saznanja zbog čega nije pristupio tom činu.
Tek 1904. godine, Petar Prvi Karađorđević postaje jedini krunisani kralj u istoriji moderne srpske države. Tome je prethodio surovi dinastički prevrat godinu dana ranije, koji je bio „izuzetno kompromitujući čin za naš narod i našu kulturu”, kaže Damnjanović. Upravo zbog odjeka brutalnosti Majskog prevrata u Evropi, mnogi strani vladari nisu prisustvovali Petrovom krunisanju, kojem su se protivili i pojedini ministri, smatrajući da će državu skupo koštati. Istini za volju, uštedelo se na izradi krune, napravljene u Parizu po nacrtima Mihaila Valtrovića i to od ručke jednog od topova koji su koristili Karađorđevi ustanici. Time je, kaže Damnjanović, Petar Prvi poslao znak da baštini delo svoga dede, vožda Karađorđa. Još je zanimljivije putešestvije koje je kruna prošla kako bi bila sačuvana u doba svetskih ratova.
– Za vreme Prvog svetskog rata bila je zakopana u bogosloviji u Prizrenu, jer su tuda pri povlačenju prošli kralj, vlada, regent i ostali zvaničnici. Taj deo postao je bugarska okupaciona zona, ali kruna nikad nije otkrivena. A za vreme Drugog svetskog rata bila je pohranjena u manastiru Žiča, uz ostale kraljevske insignije, poput žezla i plašta, odnosno ogrtača od venecijanske kadife optočenog hermelinovim krznom. Pretpostavlja se da je i tamo bila zakopana, jer je deo oko Žiče i Kraljeva bio poprište žestokih borbi po izbijanju ustanka protiv nemačkog okupatora – navodi Damnjanović.
Posle rata ušla je u fond Narodnog muzeja, zatim je prenesena u Muzej Prvog srpskog ustanka, da bi danas opstala u zbirci Istorijskog muzeja Srbije. Ovu krunu, inače, za vreme svoje vladavine nije koristio ni Aleksandar Karađorđević, sin Petra Prvog.
– Aleksandar ne samo da se posle očeve smrti 1921. nije krunisao, već nema nijednog snimka gde uopšte nosi krunu. Moguće objašnjenje jeste da u novonastaloj jugoslovenskoj državi Srbi jesu bili najbrojniji, ali su populaciju natpolovično činili pripadnici nepravoslavnih konfesija – katolici, muslimani, protestanti, Jevreji i drugi. A pošto bi krunisanje moralo da bude uz svečanu pravoslavnu liturgiju, verovatno je novom kralju napomenuto da bi to upalo u oči – kaže Damnjanović.
Aleksandrov sin Petar Drugi dočekaće ubistvo svog oca u Marselju 1934. kao maloletan, pa će u njegovo ime vlast preuzeti Namesništvo.
– Zanimljivo je da postoji fotografija gde Petar Drugi Karađorđević stoji pored krune svog dede. Ali ni on nije bio krunisan, a u okolnostima rata koji se bližio nije bilo ni prilike, ni vremena za to – zaključuje Damnjanović za Politiku.
Politika
