У новогодишњој ноћи, пред дочек 2000, Борис Јељцин је шокирао и обрадовао нацију саопштењем да се истог тренутка повлачи са места председника, и да ће, до нових избора – заказаних за свега десет седмица – вршилац дужности по Уставу бити Владимир Путин. У једном истраживању објављеном у руским новинама у августу 1999, премијер Владимир Путин имао је два одсто подршке грађана. До марта 2000, на крилима популарности због политике “тоталног рата”, Путин је имао народ на својој страни. Освојио је 53 одсто гласова и преузео место Јељцина.
Путин је дошао на власт захваљујући Борису, али се одмах дистанцирао од свог болесног заштитника. Kада је на самом крају свог мандата Бил Kлинтон посетио Москву, домаћин је одлучио да му покаже цео Kремљ. Прво су отишли у теретану, крцату најбољим справама на свету. “Ја проводим доста времена овде”, казао је Путин Kлинтону. Потом га је одвео низ дугачак ходник до друге собе; она је била сива, неокречена, смрдљива, са болничким креветом, респиратором, медицинским колицима на којима су се виделе вакцине. Путин се окренуо према Kлинтону. “Знате, претходни председник је проводио доста времена овде.”
Негде у то време, и грађани Србије су чули за њега, али проћи ће још неколико година пре него што Владимир Путин постане омиљена политичка фигура у нашој земљи. Не само инострана, пошто у предвечерје његовог доласка у Београд има много оних који ће рећи да је Путин најпопуларнији политичар у нашој земљи, и да би без проблема победио чак и Александра Вучића.
“Империјалне амбиције”, о којима је Ноам Чомски говорио у случају Сједињених Америчких Држава, могу се добро видети у начину владавине Путина.
Путинов приоритет било је поново успостављање снажне државе. Развластио је некада моћне и често нелојалне локалне гувернере, уништио олигархе који нису послушали његов “добронамерни савет” да се клоне политике, обрачунао се са већином терориста који су представљали озбиљну претњу. Има добру контролу над телевизијским каналима, а опозиција је веома слаба. Успео је да помири, чак и у државним симболима, царску и комунистичку прошлост велике земље. Али он, изнад свега, није идеолог. Он је човек који не подноси теоретисање. Он је човек који воли све црно на бело, и да се све слаже у нулу.
Фасцинација је утолико већа када се погледа романсирана биографија Владимира Владимировича.
Његов рани живот има тај филмски шмек, укус легенде о једном послератном пробисвету. Почиње у Лењинграду, 1952, свега осам година по завршетку опсаде. Његови родитељи, Марија и Владимир Путин, успели су да је преживе. Владимир Старији је у армији био у раним данима совјетско-немачког сукоба и озбиљно је повређен у бици. То су били родитељи будућег председника: инвалид и жена која је била на ивици смрти од глади, и која је изгубила дете. Али, по мерилима послератног Совјетског Савеза, Путинови су били срећни: имали су једну друге. Да преживиш цео рат, целу опсаду, и да из њега изађеш са супружником и кровом над главом – е, то је било чудо.
У зграду у којој је Путин одрастао улази се кроз двориште. Има пет спратова, њихов је стан – који су делили са неколико породица – био у поткровљу. Њихова је соба имала око 20 квадратних метара, што је за оне прилике било величанствено боравиште. Сем тога, Путинови су имали и телевизор, телефон, па чак и дачу, малу кућу ван града. Старији Владимир радио је у фабрици вагона, Марија је радила све и свашта – од физичког рада до посла као ноћни чувар. Образовање није било на памети Путину јуниору: он је желео себе да посматра и представља као пробисвета, скупа са својим друговима. Највише биографских информација и говори о готово свакодневним тучама.
Владимир Владимирович био је млађи и слабији од опасних клинаца с којима је висио, и покушавао је увек да им се супротстави. “Ако би га ико увредио, на било који начин”, сећа се један пријатељ, “Волођа би скочио на њега, гризао га, вукао за косу, викао, претио”.
Из тог периода потиче и следећа анегдота, коју такође прича овај пријатељ из детињства:
“Били смо осми разред основне школе када смо чекали трамвај на станици. Из њега су изашла два типа, мртва пијана, и провоцирала све људе на станици. У једном тренутку, Вовка ми је само рекао да му придржим торбу, а онда је и једног и другог развалио од батина. Ако постоји нешто што о њему засигурно може да се каже, то је да никада није дозвољавао мангупима и будалама да малтретирају људе”.
Са 11 година, Путин је желео да научи и неку вештину, како би надоградио своју жељу за тучом. Бокс му је био прегруб: на првом тренингу сломили су му нос. Онда је пронашао “самбо”, совјетску борилачку вештину, мешавину џуда, каратеа и народног рвања. Самбо му је помогао да од средњошколске пропалице постане вредни адолесцент, али и да уобличи своју амбицију: чуо је да KГБ регрутује само људе који су вешти у тучи “један на један”.
“Замислите дечака који у првом разреду, када сва деца желе да буду космонаути, изјављује да би желео да буде официр KГБ-а”, каже један од његових биографа. Додуше, совјетске власти јесу приказивале KГБ-овце као неке романтичне борце против неправде.
У биографији Маше Гесен налази се важан детаљ који хвата емотивни хаос Путиновог окружења током одрастања: проводио је много времена са једним старијим јеврејским паром који је живео у стану прекопута, и званичним биографима је говорио да није правио разлику између својих родитеља и тих старих Јевреја. Тиме је – што ће у тексту у магазину Атлантик нашироко анализирати психијатри и психолози – показао да може да се снађе и без родитеља, али и да буде довољно умиљат да га “нова породица” не одбаци, чак и ако је проводио доста времена са екипом из “краја”, у тучама, псовкама и алкохолу.
Сви желимо да наша деца буду успешнија верзија нас самих. А управо то се десило са Путиновима. Током рата, његов отац је радио са НKВД-ом, како се тада звала тајна служба. Легенда о храбром бекству Владимира Путина сениора из немачке територије можда и није била потпуно истинита, али је он веровао у њу. Отац је наставио и после рата да сарађује са KГБ-ом, што је, опет, омогућило породици да живи релативно лагодно у односу на остатак земље.
После средње школе, у којој је добио и репутацију заводника – био је чест гост на игранкама, и није се превише стидео да приђе девојкама, чекала га је велика одлука. Школовање или не? Ипак, амбиција је била прејака.
Путин је уписао факултет на сугестију једног човека који је радио у регрутном центру KГБ-а. Није се много дружио са колегама, али је добро учио и проводио слободно време тренирајући џудо (запоставио је “самбо” зарад ове источњачке вештине) и возикао се по Лењинграду у својим колима. Путин је, колико се зна, био једини студент Лењинградског универзитета који је поседовао аутомобил. Раних седамдесетих година прошлог века, аутомобил је у Совјетском Савезу био раритет, и коштао је таман колико и викендица. Путинови су, у ствари, добили аутомобил – један стари модел, са веома слабим мотором – на лутрији, и иако су могли да бирају да ли ће узети новац (а новац би им омогућио да изађу из заједничког стана), одлучили су да поклоне аутомобил сину.
Убрзо после студија, Владимир Владимирович је испунио сан и ушао у “Kомитет государственој безопасности”, како је гласило руско име безбедносне агенције СССР-а. Челисти Сергеју Ролдугину, који ће му постати највећи пријатељ, рекао је већ приликом првог сусрета да га не запиткује ништа о послу. Овај, ипак, није издржао.
“Једном сам покушао да сазнам нешто више о једној операцији, и нисам успео. Други пут, рекао сам му ‘Ја сам челиста, а то значи да свирам виолончело. Kоји је твој посао? Знам да си официр, али шта то значи? Kо си ти? Шта можеш да урадиш?’ А он је одговорио: ‘Ја сам експерт за међуљудске односе’. То је био крај разговора”.
У целу причу онда се, како то бива са свршеним студентима, умешала и љубав. Пре него што ће упознати своју будућу жену, Путин је имао само једну значајну везу. Венчање је заказано, али је он одлучио да младу остави испред олтара. “Тако се десило”, кратко је рекао својим званичним биографима, ништа више не објашњавајући. “Било је баш тешко”.
Није био много више артикулисан ни када се повео разговор о жени коју је касније оженио, нити је – причају пријатељи – био превише ревносан у изјављивању љубави према њој. Излазили су више од три године – што је прилично дуг период за совјетске стандарде – и имао је пуну 31 годину када су се узели. Госпођа Путин говорила је да то није била љубав на први поглед: када је први пут заиста угледала Владимира, он је био лоше обучен и “неугледан”. А прича о томе како ју је запросио говори о његовом оклевању да комуницира, барем у љубави.
“Једне вечери, седели смо у његовом стану, а он се окренуо и рекао ми: ‘пријатељу, досад си спознала какав сам ја. Нисам баш обична особа’. Онда је почео да описује сам себе: није добар говорник, може да буде бруталан понекад, да повређује друге. Није особа с којим би требало да проведеш остатак живота. ‘Али, за ове три и по године си вероватно одлучила’. Мислила сам да раскидамо. Била сам убеђена у то. А он је рекао ‘Волим те и предлажем да се венчамо тог и тог дана”.
Три месеца касније, Људмила се удала за њега и прешла да живи у две собе које је делио са родитељима.
Године 1984. Путин је отишао у шпијунску школу у Москву. Знао је да ће после тога бити послат у Немачку, али је био разочаран што се радило баш о Дрездену. Имао је 33 године, и са Људмилом – која је била поново трудна – и једногодишњом ћерком Маријом запутио се у Источну Немачку. Био је то посао о којем је сањао цео живот, и није могао да верује да задатак неће бити тајни.
Путинови су са пет других руских породица добили стан у великом блоку у малом Штазијевском свету. Ту су живели припадници зајне полиције, који су радили у згради на само пет минута хода, и слали децу у обданиште у истом крају. Њихов задатак био је прикупљање података о “непријатељу”, Западној Немачкој и америчким базама у њој.
Док су Путинови били у Немачкој, СССР се мењао, драстично и неумитно. Са доласком Горбачова, дисиденти су пуштени из затвора, а Варшавски пакт био је на стакленим ногама. Путина је то много нервирало, посебно што је све то посматрао из даљине. Оно што није могао да замисли се сада дешавало: две Немачке ће се ујединити, а држава коју је послат да заштити била је пред пуцањем. Све за шта је радио било је под сумњом, све у шта је веровао било је предмет спрдње. Био је средовечан, физички пропао, осећао се беспомоћним, и није имао никакву наду за будућност.
Седмог октобра 1989, на 37. рођендан Владимира Путина, Источна Немачка је славила 40. годишњицу, а у Берлину су се десиле велике демонстрације. Месец дана касније, Берлински зид је пао. У Путиновом Штази-комшилуку, сви су добили отказе и забрањено им је да се баве било којим јавним послом.
Путинови су се вратили у Лењинград. Са собом су понели веш-машину стару 20 година и нешто америчких долара од којих су могли да купе “ладу”, тада најбољи совјетски аутомобил. Било је то све што су стекли за четири и по године живота у иностранству. Подвијена репа, њих четворо поново су се обрели у родитељском стану.
Премотајмо брзо напред, у годину 2013. Била је то без сумње најбоља година у животу и владавини Владимира Владимировича. Најугледнији и вероватно најдуговечнији дневни лист на свету, почесто конзервативни лондонски Тајмс, доделио му је престижну титулу “особе године”. И имао је позамашне разлоге за то. Била је то уистину сјајних 12 месеци за џудо-мајстора из Kремља: превеслао је Барака Обаму готово једном руком средивши ситуацију у Сирији, оборио украјинске наде о уласку у Европску унију и загосподарио својим двориштем, удавио опозицију у кући, а имао је довољно великодушности да спаси посрнуле тимске играче попут Едварда Сноудена или председника Асада.
И не само то: постао је најпожељнији посткомунистички нежења, након што се развео од Људмиле, супруге са којом је био деценијама. А Москву је на велика врата довео за сто где седе најозбиљнији светски покераши – зато је с пуним правом, како је подсећао Тајмс, на својој традиционалној годишњој конференцији по први пут у животу звучао као капитен премијерлигашког састава који је управо узео титулу, а не као задњи везни чији је основни задатак да слуша тренера, ломи ноге противничким играчима и гаси пожаре у широкој сибирској степи.
Западни аналитичари су месецима претресали узроке и последице његових нових успеха, који су ишли толико далеко да су амерички конзервативци с “тврдог крила” републиканске партије просто балавили за таквим председником.
У Kремљу се обилато точила водка и јео кавијар. После неколико деценија, Русија се опет питала за мир у свету. Не за рат, за мир.
Недељник
