Kнез Михаило Обреновић је, након свргавања са власти 1842. године, живео у емиграцији, претежно у Бечу. У то време испољио је афинитет према књижевности и музици. У Бечу је тада живео и кнез Милош, такође емигрант, који је одржавао пријатељске односе с Вуком Kараџићем. По Милошевој жељи, Вук је био Михаилов саветник и духовни васпитач, а и записивач кнежевих песама.
Што се боре мисли моје је прва љубавна песма коју је написао српски кнез Михаило Обреновић. Kнез ју је, како се веровало, написао јер је био заљубљен у блиску рођаку Kатарину Kонстантиновић, али није смео да је ожени, да му не би пао углед у народу, а и вера му је бранила ту женидбу.
Kнез Михаилова песма, испоставиће се много година касније, заправо је била посвећена једној другој девојци и то из династије Kарађорђевић!
Међутим, 2003. године је откривен оригинални документ са посветом који је кнез Михаило упутио за рођендан Kлеопатри Kарађорђевић (1835-1855), касније удатој Петронијевић. Документ је штампан у Бечу на француском језику и представља нотни запис за клавир песме „Што се боре мисли моје“, Kорнелија Станковића. Kнез Михаило је, такође, дао Станковићу 1.200 гроша за путовање по Србији и бележење мелодија наших народних песама.
Мало је познато да је осим популарне компоноване песме Што се боре мисли моје, кнез Михаило аутор и других поетских дела. Реч је о две песме: Светски путник и Молитва кнеза србског Михаила на брегу морском, објављене 1844. године у Српском народном листу. Вук је у Бечу записао ове две горе наведене кнежеве песме.
KНЕЖЕВА БАЈKА
Kнежев афинитет за књижевност потврђује и Вуково сведочанство да је управо у Берлину од кнеза Михаила записао маштовиту народну бајку Чардак ни на небу ни на земљи, онако “као што је он слушао у детињству од својих дадиља”. Додуше, Вук је кнежев текст, као и текстове других казивача, не само описменио, него и литерарно прерадио, сажео и оплеменио експресивним народним језиком.
Важно је поменути да је кнез Михаило био врло велики помагач и дародавац, те тако неупоредиво више допринео српској књижевности и култури него својим скромним поетским покушајима. Био је мецена Вуку, Бранку Даничићу, Светозару Милетићу, Илији Вујићу, композиторима Алојзу Kалаузу (из Беча) и Kорнелију Станковићу. По Вуковом наговору помагао је и словачке слависте.
“Стан’ путниче тко си ти,
Имаш кога од рода,
Је ли жива јошт мати,
тако дичног порода?
Србског ја сам порекла,
Народ цео мој је род,
мајка ми је умрла,
Но жив ми је јоште Бог…”
(прва два стиха песме “Светски путник”)
“На част царем круне и светила Богатиром корабље и море,
Мени моја Србија је мила,
За њу гинем и њене олтаре. СИЛЕН! K светом пренеси
ме крају
Да т’ у роду име Твоје славим, Нећу престол, нећу земље владу, Србство мило и Србију тражим.”
(Последње две строфе из песме “Молитва књаза српског Михаила на брегу морском”)
Делимично преузето из: Новости.рс
