Неретко се дешава да се на православним гробљима спроводе сувишни српски обичаји, непознати у давна времена.
Чини се да ниједан народ нема тако немаран однос према гробовима својих сродника као Срби.
С једне стране, тај немар је апсолутно запостављање гробних места, које укључује њихово необележавање и неодржавање.
С друге стране, у појединим крајевима Србије иде се у другу крајност. На гробљима се подижу скупоцени споменици, капеле новокомпоноване архитектуре, које више личе на викендице у којима има све оно што има и у дому – фрижидери, телевизори, кревети.
Ово је страшан обичај који црква не одобрава!
Споменик треба да буде скроман са хришћанским обележјем у облику крста.
Много је важније сећати се својих умрлих у молитвама, а чинити добра дела за покој њихових душа помагањем сиротињи, давањем прилога црквама, болницама, домовима за незбринуту децу и другим хуманитарним установама.
Што се тиче става цркве око опела и сахране покојника, за цркву је најважније жито, вино и сам чин опела.
Опело је молитва у којој се свештеник моли за покој душе покојника и за опроштај грехова његових које је као човек у животу учинио.
Важни су и помени који се врше од куће до гробља, јер је помен, такође молитва.
Међутим, у неким крајевима Србије, за погреб су везани бројни сувишни и штетни обичаји, који су често, чак и у супротности са учењем цркве. Тешко је у народу мењати такве обичаје, нарочито оне који су вековима присутни, али у новије време заводе се нови обичаји, који се лако могу мењати.
Један од таквих је и куповина венаца за сахрану, затим даривање разним даровима свих који присуствују сахрани. И једно и друго изискују велике издатке, а потпуно је сувишно.
Много би боље било да се новац за куповину венаца преда домаћину или тој кући, што би добро дошло у сношењу трошкова сахране.
Такође се уобичајила велика и обилна припрема јела и пића за сахране, па се дешава да, када се гости наједу и напију, сахрана се претвори у гозбу, а понекад учесници у пијаном стању почну да се недолично и неприкладно понашају.
То је недопустиви грех према покојнику и његовој родбини.
Против оваквих појава треба да се боре сви озбиљни и богомољни људи у српском народу.
Поменућемо и обичај у неким крајевима Србије, када народ долази са гробља, да се сачекује у дворишту где сви перу руке, узимају угљен од жара, па га преметну у рукама и пребаце преко себе.
То је остало из времена када су Србијом харале заразне болести и на тај начин се по наредби грађанских власти вршила дезинфекција.
То данас није обавезно чинити. Добро је само припремити воду и пешкир ако нема чесме или купатила да народ опере руке, што је основ хигијене.
За четрдесетодневни парастос такође су везани бројни обичаји, међу којима је клање “душног брава”.
То не спада у црквене и верске обичаје.
Под те обичаје се једино као циљ клања може подвести и оправдати да се нахрани сиротиња, као добро дело за покој душе умрлога. Све остало је чист пагански, нецрквени обичај везан за жртвоприношење.
После шест месеци или једне године, такође се могу вршити молитве, односно парастоси за умрле.
Тада се, као и за четрдесети дан, припрема жито које освећује свештеник, излази се на гробље, пале се свеће и прекађује гроб.
Парастоси се могу одржавати и чешће, а гозбе ни у тим поводима нису црквени обичаји.
Извор: Курир
