Обичаји на светог Јована у нашем народу су бројни, а за то су заслужни чудотворно рођење и живот Јованов.
Рођење, живот и смрт овог свеца праћени су чудима Божјим: Јовановом оцу Захарију се, док је као свештеник служио у храму, јавио анђео Господњи казавши да ће му жена Јелисавета, иако стара, затруднети и родити сина.
Дошапнуо му је и да сину треба дати име Јован и да ће се кроз њега многа срца обратити Господу.
Захарија је био збуњен и није поверовао у вест архангела, због чега је остао нем до рођења Јовановог. Тада се уверио да му је син чудотворац којег је Бог послао да припреми долазак обећаног Спаситеља.
Наши преци су одвајкада веровали да се баш на дан светог Јована дешавају разна чуда уз помоћ овог светитеља и одатле потиче мноштво народних обичаја везаних управо за овај дан:
На светог Јована верници, по могућству, у руке не узимају нож, у знак сећања на страдање Јованово.
Херцеговци на овај дан не обављају теже послове и воде рачуна да не раде ништа око семења. Пазе на који је дан пало Усековање и у току целе године избегавају да тог дана имају било шта са семеном.
Свети Јован је узор поштења и правдољубља, па у српском народу постоји обичај да се људи на Јовањдан братиме и куме “по Богу и Светом Јовану”, јер се Јован сматра узором карактера и поштења, а у Светом Писму назван је и анђелом.
Један обред био је нарочито популаран међу старим и болесним људима, који су желели да сазнају да ли ће дочекати следећи Јовањдан.
У поноћ између Богојављења и Јовањдана одабере се једно јаје и спусти у посуду с водом: ако потоне, то значи да је судњи дан близу.
Деци се на овај дан не даје ништа што је црвене боје. Ни јабука, нити сок. Не једе се и не пије ништа што је црвено, јер боја симболизује невино проливену светитељеву крв.
Православци славе крсну славу светог Јована, која је на трећем месту по броју свечара који славе, а католици обично славе имендан.