Многи обичаји и обреди везани су за Мали Божић, који се сматра завршетком божићних светковина.
Према народном веровању, жене данас треба да спреме василицу, обредни хлеб Малог Божића.
Василица је названа по светом Василију, а негде се овај новогодишњи колач зове масленица, папуљица, груваница, бараница, у Ресави Мечка повојница, у Лесковачкој Морави попареница… У Поморављу и источној Србији називају је и васуљица. Негде представља колач среће и у њега се ставља новац. Негде мале округле колаче василице дају деци за покој душа умрлих, а негде чобанима да их поједу код стоке. У неким селима меси се чесница или василица од кукурузног брашна. Она се набоцка цевком од зове (цевка на коју се мота вуна приликом ткања) или гранчицом од весељака на више места. Кад се испече, пупољци који су набоцкани поваде се ножем и дају овцама и говедима у мекиње, да би били здрави и напредни. Наш народ верује да се између Божића и Малог Божића не сме тући стока, јер ће ломити ноге.
Понегде у ту попареницу, као и божићну чесницу, стављају од дрвета изрезане предмете, који представљају врсте стоке, имање… Попареница се тако зове с тога што се она пре мешања попари врелом машћу. Негде, опет, за Мали Божић, месе исту чесницу, као и за Божић коју породица за трпезом изломи и подели овај обредни хлеб који симболизује заједништо, слогу и љубав.
Поред овог, ту су и многи други обичаји…
О новогодишњем ручку, поједу се глава и плећка божићне печенице која се чува до 14ог. Том приликом вешти људи из плећке печенице предсказују шта ће се током следеће године догодити у тој кући и око ње. Кад се руча, покупе се кости од печенице, однесу и ставе на мравињак да би с по веровању стока патила (множила) ко мрави.
Неки од ових обичаја имају дубље значење и задржали су се још од претхришћанских времена. Стари кажу да се на данашњи дан никако не треба свађати јер ће вас у противном целе године “терати баксуз”. Зато је данас боље прећутати и опростити сваку увреду.
У неким крајевима данас се пажљиво гледа у небо и проматра време. Ако на Нову годину пада снег, верује се да ће бити родна година у пољима, пчелама и стоци.
На Мали Божић ујутро обичај је био у неким селима да домаћица узме снег и, утрчавши у собу, баци га на децу вичући: „Бежи врућа, гоните студена!“. Верује се да се тиме штите деца од врућице или грознице. После овога деца би скидала са себе одела и пребацивала их преко грана шљива или јабука, како би се “очистила од ваши”. На овај дан долази и полазник или положајник, а у селима поред Груже домаћица му једном пређом веже теме и доњу вилицу, а другим чело и затиљак, да звери не би напале стоку.
Ако неко умре у данима између Божића и Малог Божића…
…верује се да иде право у рај. И на Мали Божић пали се божићна свећа и гледа како ће горети. Ако се споро пали или угаси, не пише се добро кући. Свећа се такође гаси вином и комадом хлеба. Ако се одмах не угаси, чим кап падне на пламен, верује се да ће онај који је гаси дуго живети. Ова свећа се чува и пали за Задушнице или ако некоме у сан дође покојник.
У обновљеној српској држави под Карађорђем, када су се устаничке границе и власт усталили, било је уобичајено да се скупштинска заседања одржавају о Малом Божићу, јер је тад најпогодније да се праве годишњи прегледи и подносе извештаји и договарају подухвати за нову годину. У Хиландару је обичај да се на овај дан одржава годишњи сабор стараца.
У многим местима Војводине и данас је обичај да се на раскршићима пале ватре, што, уз чистилачко дејство, има и улогу јачања Сунчеве светлости и топлоте. Из истих разлога су у Херцеговини остатке бадњака од Божића спаљивали на Мали Божић.
Ново лето ваља дочекати будан, па су у овом бдењу многе девојке предвиђале да ли ће се те године и за кога удати. Међу овим гаткама је посебно занимљиво гатање девојака у Босни: пре сванућа су, попевши се на таван, бацале обућу кроз врата на двориште, па ако обућа, кад падне, буде усмерена од куће – знак је да ће у том правцу отићи, односно удати се.
