Na kraju rata 1995. godine dogodio se masakr u Dvoru.
Sve do pojave dokumentarnog filma u kome svedoče danski vojnici, pripadnici Unprofora, ovaj događaj je bio nepoznat javnosti.
Ovaj dokumentarni film otkriva da je u sklanjanju od najezde hrvatske vojske likvidirana grupa ne samo nedužnih civila, već i teških invalida i duševnih bolesnika koji su se lečili u petrinjskoj bolnici.
U filmu je prikazana ispovest danskog oficira, Jergena Golda, koga je godinama pekla savest zbog toga što ništa nije preduzeto da se spreči ovaj stravični zločin u dvorskoj školi.
O ovom tragičnom događaju svedočila je i Ljubica Janjanin, Petrinjka koja je učestvovala u povlačenju grupe invalida i teško obolelih duševnih bolesnika.
Ljubica je ovako pričala o ovom potresnom događaju:
„Ceo dan od ranog jutra Petrinja je besomučno granatirana i narod je bio prestrašen. Osamnaestogodišnja ćerka i ja nismo imali prevoz, a htele smo da odemo iz grada. Želele smo da kao i svi civili odemo van dometa hrvatske artiljerije. Kao i u prethodnom ratu, u NOB-u, svi smo težili da se povučemo na Šamaricu, našu legendarnu veliku šumu u kojoj je narod uvek nalazio spas. U petrinjskoj bolnici je bila velika gužva, za put se pripremao jedan stari autobus. Naš komšija lekar je rekao da možemo da uđemo, ali da pomognemo u transportu bolesnika koji su već bili unutra.
„Naš komšija lekar je rekao da možemo da uđemo u petrinjsku bolnicu, ali da pomognemo u transportu bolesnika koji su već bili unutra. Jedna žena bez noge i sa dva štapa sedela je na podu. Druga je, kao težak invalid s velikom grbom ležala na dva sedišta i zbog svog hendikepa nije mogla da sedi bez pomoći. Ćerka i ja smo je podigle i onda sam je stavila u krilo nakon što smo i onu drugu smestile na sedište“, priča Ljubica Janjanin.
U prepunom autobusu Ljubica je mogla da vidi samo teške bolesnike sa više bolničkih odeljenja, a najviše onih sa psihijatrije. Među srpskim bolesnicima nalazile su se i dve Hrvatice, koje su živele u Domu penzionera u Petrinji. I one su želele da pođu autobusom sa ostalim Srbima.
Jezivu tišinu autobusa prekidali su jauci i glasna zapomaganja bolesnika, kako od bolova, tako i od straha.
„Stigli smo noću u Dvor i tu se nije osećala atmosfera nekakvog vanrednog stanja, kao da se nije znalo šta se dešava u drugim delovima Krajine. Smešteni smo u zgradu škole. Odmah smo primetili da je u blizini punkt Unprofora. Međutim, za njihove vojnike kao da nismo postojali. Oni ni sutradan kad je svanulo nisu želeli ni da nam se obrate, a kamoli da nam ponude kakvu pomoć”, kaže Ljubica Janjanin.
U filmu Danci su rekli da su dobili izričito naređenje da u sukobima ostanu neutralni, a da je o masakru invalida bila reč saznali su tek nakon stravičnog događaja, tri dana po njihovom dolasku u Dvor.
Međutim, u filmu su se neke izbeglice prepoznale, što znači da su Danci snimali događanja u školi na su mogli da prepoznaju invalide. Mogli su da vide lјude u kolicima, sa pomoćnim štakama. Jedan mladić je sve vreme u školskom dvorištu hodao ukrug, a jedna intelektualka, duševni bolesnik, sve vreme se žalila na svoju frizuru, ogledajući se na prozorskim staklima. Sutradan su se putnici iz starog autobusa polako razilazili, a Dvor su potpuno preplavile izbeglice.
Prema onom što su izjavili danski vojnici u Dvoru su 8. avgusta 1995. već uveliko bili pripadnici hrvatske vojske. Zabeleženo je da su u neko vreme u školu upali uniformisani vojnici bez bilo kakvih oznaka i brutalno su iz vatrenog oružja pobili bolesne zatočenike u školi. Danci su posle toga ušli i mogli samo da fotografišu žrtve u lokvama krvi i s kolicima i štakama oko njihovih tela.
Međutim, hrvatski oficir na filmu tvrdi nešto sasvim suprotno.
On kaže da se u vreme masakra u Dvoru nije mogao naći nijedan hrvatski vojnik.
Sa druge strane, srpski oficir, takođe, tvrdi da se tu nije mogao naći ni jedan naoružani vojnik RSK jer su u celom Dvoru već uveliko bili hrvatski vojnici.
Mnogo govori podatak da su leševi stradalih u dvorskoj školi tog avgusta 1995. odvezeni u Petrinju i tamo sahranjeni kao N. N. lica. Sve je uradila hrvatska vlast koja je došla na te prostore. Zašto su oni ćutali, a videli su da je reč o masakru?
Da su Srbi hteli da naude bolesnima ostavili bi ih u Petrinji ili učinili nešto gore, posebno prema dve Hrvatice, ako su već bili zasleplјeni mržnjom kako im se to pripisuje.
U Hrvatskoj je ovaj dokumentarac naišao na žestok otpor, pa je njegovo emitovanje zabranjeno.
Hrvati insistiraju na tome da iz dokumentarca budu izbačeni neki delovi.
U hrvatskoj javnosti, na Hrvatskoj televiziji, javnom servisu, kao najjači argument protiv filma koji se inače zove „15 minuta, masakr u Dvoru” izneto je protivlјenje zbog činjenice da je svedočio nekadašnji krajiški komandant Mile Novaković. Sada pokojni oficir je osuđen u Hrvatskoj pa, kako misle Hrvati, ne može da svedoči. To ko je i zašto pucao u hendikepirane i nedužne lјude, koji ne mogu nikom da nanesu zlo niti mogu da se brane, u drugom je planu. U Dvoru je pucanjem iz blizine likvidirano najmanje sedam bolesnika, pošto je nađeno toliko leševa. Srpska strana tvrdi da ih je ukupno bilo 12, a neki su posle neverovatnih događanja sami sebi oduzeli život u izbeglištvu u Srbiji. Dve stradale su bile Hrvatice, a ostali su bili srpske nacionalnosti.
Od “Oluje” do danas Srbi su večito na izmišljenim spiskovima osumnjičenih, koji su se nekoliko godina vešali po zidovima, drveću, autobusima. Hapšeni su po poternicama na svim meridijanima. Većina ne sme ni da pomisli da ode u Hrvatsku pa ni u posetu ni na sahranu roditeljima koji su se tamo vratili. Zato se o njihovim stradanjima malo zna i zato istina o masakru u Dvoru kasni duže od dve decenije.
Pogledajte ceo film.
https://www.youtube.com/watch?v=MpUT_KvZ_8g&ab_channel=GoranMarkovic
