U vreme dok su službovali u diplomatiji, u centru Soluna, u uluci Egnacija, u kojoj se prodavala najskuplja firmirana galanterija, sretnu se naš vliki komediograf Nušić i diplomata od karijere Žika Balugdžić. Oni su bili prisni prijatelji, sa izrazitim smislom za razne ugursuzluke, koje su priređivali jedan drugom, koji su često bili surovi i čak prelazili crtu građanske pristojnosti.Te smicalice negde se zovu nameštaljke, a negde nameštaj… ili ujdurme.
Dakle, sretnu se, zagrle se, po srpskom običaju tri puta se polube, pa pošto su se priupitali za junačko zdravlje, Baligdžić rekne:
“Di si krenuo Branislave, diko srpska, Obiliću naših dana.”
Nušić odgovori da je krenuo na ručak kod Mite Cincarina.
Dimitrije Lepenac, u to vreme bio je jedan od najbogatijih Srba u Solunu. Posrbljeni Cincarin zavoleo jew Srbiju i srpski narod iskrenom ljubavlju i bio je glavni tribun i promoter srpskih interesa u Solunu.
Nušić, znajući da je i Balugdžić odličan prijatelj sa Mitom cincarino, predloži mu da i on pođe na ručak. Balugdžić odbije sa obrazloženjem da je istom Miti cincarinu ostao dužan svadbeni poklon za sina, a da na svadbu nije išao pošto je bio opravdano sprečen. Nušić, kako ga je Bog dao, navali i ovaj pristane. A bolje da nije.
Kako je Mita Cincarin, sada u svojoj kući video sad čak dva ugledna Srbina, jako se obradovao, i opet bude cmok, cmok tri put, pa junačko zdravlje, sednu za već aranžiranu trpezu i Balugdžić odmah počne da se izvinjava u vezi sa nedolaskom na svadbu, i u vezi s poklonom…
Mita Cincarin mu kroz šalu rekne da mu to bude poslednja briga, itd…
E, sada uzme reč neponovljivi Nuša, a on kad uzme reč, e… slušajte sad:
– Ne brini Bata-Mito, kupiće Žika poklon…, eto, baš malopre idemo Egnacijevom ulicom, i kroz izlog ugledamo podni sat, čini mi se, ali nisam siguran, da li je “Jung Hans” ili “Gustav Beker”, brat bratu dva metra, reko’ bih da je od višnjevog drveta, brojčanik od porcelana, klatno pozlaćeno ornamenturom od malih dijamanata. Liči na secesiju, ali mislim pre da je ampir. Razgledamo mi, a tek će Žika: “E, ovo ću da kupim Bata-Mitinom sinu na poklon…”
Pričao Balugdžić da mu se smrklo pred očim, da je iz sve snage šutnuo Nušu ispod stola u cevanicu…
Šta je drugo mogao da uradi veseli Balugdžić, nego da uputi svom ministarstvu molbu za kredit, jer taj podni sat koštao je, koliko mala, skromna kućica na periferiji Beograda, i da smišlja kako da se revančira Nušiću.
A šta je ovaj uradio?
Ovaj je odmah brzojavom obavestio koga treba šta je smestio Balugdžiću, pa je to brujalo Beogradom.
E, lepa li su to vremena bila, bez TV-a i ostalih skalamerija.
