I dok se danas mnogi žale kako nemaju dovoljno novaca za putovanja, mladi avanturista iz Smederevske Palanke, Nikola Živanović, nije dozvolio da bilo šta sputa njegov avanturistički duh.
Nikola (28) na završnim je studijama Mašinskog fakulteta, a svoje slobodno vreme koristi na najlepši mogući način.
Sa foto-aparatom u ruci i svojim MaGaretom, Jugom 55 nasledenim od deke, Nikola istražuje i otkriva našu Srbiju.
O svojim avanturama, jugu, putovanjima koja menjaju čoveka, i mestima do kojih je malo ko uspeo da stigne Nikola je govorio za naš magazin.
U prvu avanturu Nikola se upustio 2012, kada je biciklom odlučio da ode na more do Crne Gore. Kao i svi studenti, kako nije bio pri nekom velikom novcu da može da uživa, dao je na jednom sajtu oglas
da traži društvo za more, na koje bi išao – biciklom. I tako je krenulo. Sa štapom za pecanje i najosnovnijom opremom svakoga dana prolazio je po 100 km dnevno i to po najvećim vrućinama.
-Uz oskudnu hranu vozili smo po 100km, prvo danju, a onda smo, zbog neizdrživih vrućina, odlučili da danju odmaramo, a vozimo po noći. I tako pet dana. Kada smo krenuli od Podgorice ka Cetinju, meni je pukao lanac, pa smo morali da napravimo dužu pauzu. Na tom putu svratili smo i u jedno domaćinstvo. Pošteni i dobri ljudi, kakvih i danas ima kod nas, dočekali su nas kao najrođenije. Dali su nam da jedemo i pijemo, natočili nam vode, lepo nas okrepili da bismo mogli dalje da nastavimo put – priča Nikola.
Dalji problemi na koje je nailazio samo su još više probudili njegov avanturistički duh.
-Kada smo gotovo ostali bez para došao sam na ideju da hvatamo i prodajemo hobotnice. Tako da ne samo da smo bili na moru, već smo i uživali i zaradili.
Drugi okidač da nastavi svoja putešestvija i otkriva Srbiju bio je jedan 1. maj u Majdanpeku.
-Nismo hteli da idemo na neka bučna mesta, već da vreme provedemo u prirodi. Bez ikakvog plana, drugar i ja smo krenuli u Majdanpek. Planinarili smo tamo sa grupicom planinara. Lunjali smo malo sa njima i kada je došlo vreme za predah, moj drugar i ja smo otišli na kraću pauzu. Sa tog mesta gde smo se stacionirali videli smo neke neobične stene. Približili smo se malo da vidimo o čemu je reč, kad ono jedan kameni most. Vratili se mi do moje prijateljice, planinarke i rekli joj šta smo videli i tu smo ustanovili da se taj most ne nalazi na GPS-u. Ja sam tada bio oduševljen time što za to niko nije znao, izuzev verovatno nekih čobana i staraca koji su tamo živeli i koji su poumirali! Posle analize stručnjaka ustanovilo se da je ta prerast nekada bila medveđi brlog, pa smo je po tome i nazvali- Medveđa rupa- skromno dodaje Nikola, – Kasnije ta prerast je preimenovana u Gaura ursuli, što je vlaški naziv za medveđu rupu.
– Meni je bilo jako interesantno kada je cela ta priča izašla u Politici i kada je objavljena naša slika. Ja sam jako uživao tamo u svemu. I priroda oko grada i sam Majdanpek su me impresionirali, priča Nikola svoje utiske.
Pre nego što se upusti u neko novo putovanje, Nikola se trudi da se dobro informiše o mestu u koje se upućuje. Međutim, i pored sve informisanosti i pripreme koje obavi pre putovanja, tek kada stigne u određeno mesto i upusti se u razgovor sa nekim meštaninom koga je upoznao, Nikola počinje da otkriva sve tajne mesta u koje je došao.
– Svakakva čuda mogu da se vide u Srbiji. Evo, recimo, Lazarev kanjon. To je još uvek nedovoljno otkriveno mesto u Srbiji. Kada sam otišao tamo prvi put rekao sam: ‘Kanjon Kolorado, zbogom!Meni to ne treba! Ovo je divota!’ Tu sam uslikao i jedan fenomen, gde se oblak formirao u obliku trougla, i na vrhu tog trougla sunce stoji. To je jedan od retkih fenomena.
– Posebno iskustvo bilo je penjanje na Rtanj. Tamo je zaista atmosfera drugačija, ima neku posebnu energiju i to čovek, koliko god slušao o tome, može da shvati tek kad doživi.
Obilazak pećina spada u poseban domen Nikolinog interesovanja. Kako sam kaže svaka pećina priča je za sebe. Svaka ima svoj poseban nakit, sa svakom se priroda poigrala na poseban način. Lazareva pećina, Vernikica pećina, jedna od najlepših u Evropi- Stopića pećina, Bela, Resavska, Pogana, Rti, Risovača…
– Pećine doživljavam kao jednog velikog usnulog diva. To sam najbolje osetio u Lazarevoj pećini. Po legendi koja živi u Zlotu Lazareva pećina dobilaje ime po knezu Lazaru. Posle Kosovskog boja,
ostaci srpske vojske, bežeći pred Turcima, sklonili su se u pećinu. Tu su živeli neko vreme i hranili se, o čemu svedoče kosti domaćih životinja, koji su nalaženi svuda po pećini. U tursko vreme, pećina je bila zazidana, da se ne bi mogli sklanjati hajduci i zbegovi. Karakteristično je i to što se priroda poigrala na jedan vrlo interesantan način u njoj. Napravila je savršeno isklesanog bizona. Priroda se neverovatno poigrala i sa Vladikinim pločama.
– Mnogo je neistraženih pećina kod nas. One su me najviše ostavljale bez daha. U neke sam ulazio bez opreme. Prvi put kada sam ušao u pećinu sve vreme smo šaputali, da ne bi probudili oko 40.000 slepih miševa. Bilo je i pećina u kojima smo morali da puzimo kako bismo stigli do glavne dvorane, priča nam Nikola.
-U blizini Aranđelovca, takođe, ima jedna pećina Risovača gde postoji posebna endemska vrsta slepog miša, jedna jedina u Evropi, nema ga nigde sem tu. Još jedna interesantna stvar u pećini koja se može videti jeste prikaz od kamenja kako su nekada živeli ti pećinski ljudi. To je jako lepo osvetljeno reflektorima i vi bukvalno možete videti sliku života u toj pećini. Postoji i mnogo dokaza u vidu oruđa i oružja, da su ljudi tu nekada živeli i sve to se može videti u Muzeju Aranđelovca.-
Da je Srbija puna iznenađenja i da nikada ne znaš na kakve sve zanimljivosti u njoj možeš naleteti svedoči i priča o baki i sinu koji su napravili sebi krov nad glavom u jednom kombiju.
– Ja sam do njih došao slučajno. Imao sam plan da idem na jednu visoravan Sokolovac, vidikovac pored Dunava. Išli smo šumom, i u jednom trenutku zapazimo u daljini nešto beličasto. Krenemo ka tome, kad smo se malo približili videli smo da je to kombi, a oko njega se nalazi baštica. Kad iz njega izlazi jedna bakica. Ona u tom kombiju živi leti sa sinom, koji je ne oženjen, i sestrom, a zimi se spuštaju u grad. Imaju jednu bašticu i na svakave načine snalaze se da zarade, pa čak i heklaju od najlonskih kesa torbice za telefone i to prodaju, priča Nikola.
Kao i mnoga sela kod nas, i ovo je opustelo.
-Nekada su im komšije bile na svakom koraku, a danas ovi ljudi moraju da idu i po četiri ili pet kilometara do prve kuće. Gotovo su svi otišli u grad. Taj kombi u kome žive preko leta dovukli su majka i sin još pre tridesetak godina i bukvalno su živeli u njemu dok nisu sagradili kuću. Na sve moguće načine dovijaju se kako da se zaštite od vetra i surove klime, pa su tako u bašti razapeli jedan veliki tepih koji ih štiti od jakih vetrova.
Ova tročlana porodica živi najviše od svog gazdinstva – od poljoprivrede i nešto stoke koju gaje.
– Kod njih smo videli i fosilne ostatke još iz perioda Panonskog mora, a baka nam je pokazala i jednu interesantnu pečurku – vilina kašika – koja raste u krugovima nepravilne forme, a kako legenda kaže, noću iznad tih krugova javljaju se vile, koje igraju po njima, pa otuda i taj interesantan naziv, – priča nam Nikola još jednu od zanimljivih legendi iz Srbije .
Još jedna od interesantnih stvari na koje je Nikola naleteo na svom putu po Srbiji jeste zilotski manastir kod Mikoljskog kamena.
– Kada sam istraživao okolinu oko Lazarevog kanjona na google erath-u zapatio sam jednu interesantnu građevinu koja se nalazila u podnožju Mikoljskog kamena, planinice na kojoj se nekada nalazilo rimsko utvrđenje. To me je zaintrigiralo, pa sam istraživao puteve i puteljke, kako bih došao do njih. Put do tamo mahom vodi kroz šumu i teške blatnjeve puteve kroz koje je teško proći i velikim kolima, a kamoli jugom. Međutim, izgurali smo. prvo što smo ugledali tamo bili su psi čuvari koji čuvaju kompleks i kaluđere od vukova. Tu postoje i dve isposničke pećine, do kojih trebe skoro čitav dan da se stigne od manastira. Monasi u tom manastiru žive od toga šta im ljudi donesu i onoga što sami proizvedu. Kod njih je sve besplatno, a krštenje se obavlja po obredima koji su se vršili još iz vremena Svetog Save.
Puno je interesantnih priča o događajima iz manastira, a jedna od najinteresantnijih je o vaskrsenju koje se tu dogodilo i kojuje Nikola čuo od samih kaluđerica, učesnica u celom tom događaju.
– Jednom prilikom, kako priča mati Nina, glavna igumanija išla je do izvora, koji je malo dalje od manastira, i povratku je odjednom pala. To su videle sve kaluđerice iz manastira, okupile su se oko nje i počele da se mole. Iako su nekoliko puta pokušali da je vrate u život masiranjem i veštačkim disanjem, glavna igumanija nije davala znake života. Međutim, kako priča mati Nina, na pomen jednog dela molitve, glavna igumanija je odjedom udahnula snažno vazduh i vratila se u život.
Fenomen uslikan na Lazarevom kanjonu
Posebno mesto u Nikolinim avanturama ima jugo ili kako mu on tepa MagAre.
Kada ne ide na putovanja biciklom, Nikola ide jugom. Iako danas mnogi sumnjaju da se ovim autom može stići i do susednog grada, on u svog jugića ima puno poverenje.
– Još u osnovnoj školi kada sam boravio kod bake i deke, kada bih se vozio ovim jugom sa dedom stalno sam ga opominjao da stisne malo gas, a on mi je odgovarao da neće, jer taj auto treba da ostane i za mene. Ja sam juga dobio sa 75.000 pređenih kilometara, a ja sam tim istim jugom prešao još 75.000 km od 2014.godine. Izmenjao sam mu sve delove, nema da mu fali dlaka sa glave. Kad god iskrsne neki problem na njemu, makar bio i sitan, ja odmah to rešavam. Da ne rešavam, ne bi ovako dobro radio.
– Stekao sam poverenje u njega, uvek imam rezervne delove sa sobom, točkove, lance nosim i leti i zimi, jer se ne zna gde ću se naći. Jugom sam išao i do Herceg Novog, čak i do Dubrovnika. Cilj mi je i da jugom odem čak i do Mongolije. Iako još uvek ne znam da li će se to putovanje ostvariti, to zavisi od mnogih faktora, pa dok se to ne desi, spremio sam jedan test. Na proleće bih krenuo jugom do Istanbula, preko Bugarske ili Makedonije. Pa kad posetimo sve znamenitosti tog grada, ako nas put navede, otišli bismo i do Kapadokije.
– Mnogi mi pričaju da se okanem juga, čak i kad odem do mehaničara desi mi se da neki neće ni da ga pogledaju, međutim, ja u njega imam više poverenja nego u bilo koji drugi auto.
Nadimak MagAre, nastao je, kako kaže, spontano i baš sa tim jakim akcentom na A i zadržao se kao neka vrsta tepanja ovom izdržljivom autu.
Kao i mnogo puta do sada i kroz razgovor sa Nikolom videli smo da su teme o Srbiji neiscrpne i beskrajno zanimljive, a putovanja savršen način da vidite i upoznate nove predele, ali i sebe, svoje strahove i granice.
Nikola ne samo da sam putuje, već taj svoj entuzijazam širi na svakoga ko krene sa njim. A može poći ko god ima volje. Uskoro treba da dobije i licencu turističkog vodiča, pa će nam, uz njega, mnoge skrivene stvari i zaboravljene priče ponovo biti dostupne.
I za kraj, pitali smo Nikolu i koliko se iz njegovog iskustva potvrdilo da je, kako kaže Desanka Maksimović, Srbija velika tajna i dobili smo fenomenalan odgovor!
– Srbija je ogromna tajna! Da čovek ima život kornjače, sto godina da živi, ne bi mogao Srbiju da otkrije do kraja, zaključuje ovaj mladi avanturista!
Autor: Opanak (S.V.);
Slike: privatna arhiva Nikole Živanovića
