Život Beograđanina Nikole Draganića (37) mogao bi da bude odličan scenario za neki film. Momak iz “Jerkovića” sa Voždovca član je Mense, ima završen Ekonomski fakultet i dve više škole, aktivno je trenirao boks, atletiku i fudbal. I bio je opasan dečko sa asfalta. Danas živi na obroncima Jelice, u Dragačevu. Radi u sudu u Čačku, gaji prepelice, somborske kaporke, prodaje jaja, gaji maline, pravi inkubatore, a izumeo je i jedinstveni medicinski aparat kojim bolesnici koji primaju peritonealnu dijalizu, mogu da uvek imaju pripremljene kese koje se koriste u terapiji.
Javnosti je postao poznat zbog toga što njegove sokove od maline nije hteo da prodaje jedan trgovinski lanac, jer su etikete na ćirilici. Za “Urbane strane” on otkriva delove svog života.
Još kao dvanestogodišnji dečak, zaradio je prve pare. Sa dedom je prodavao voće i povrće na pijaci u naselju Braće Jerković, da bi imao za džeparac. Nemirnog duha, odrastao sa mangupima iz Braće Jerković, gde ga je pored porodice, vaspitavala ulica. Ipak, spoznao je značaj obrazovanja. Zagrejao je klupu i stekao čak tri diplome.
“Kao diplomirani ekonomista, hteo sam da spojim lepo i korisno. Želeo sam da gajim neku od autohtonih rasa živine, da sačuvam genetske resurse i pri tom da zaradim. Ministarstvo poljoprivrede daje subvencije za očuvanje somborske kaporke, autohtone rase kokošaka. A ova rasa je odlična za proizvodnju jaja i mesa na tradicionalan način”, ističe Nikola za Agroklub.
Radi se o autohtonoj, domaćoj rasi kokošaka, koja je na listi živine pod zaštitom države. Ime nose po gradu u kome su nastale, ukrštanjem domaćih rasa sa rasama hudan i sumtaler. Draganić se već 19 godina bavi i uzgojem prepelica, a profit ulaže u druge poslove, pri čemu prednost ima proizvodnja hrane.
Dodaje da zainteresovanost za ovu rasu raste iz godine u godinu. Kako otkriva, ako je držimo puštenu po dvorištu da pase travu, jede puževe, crviće, ostatke hrane, potrebno je jako malo dodati za hranu na novac koji se dobije od države kao subvencija za ovu rasu:
“Znači, sav novac od prodaje jaja je u stvari zarada. A ta jaja, ako se stave u inkubator, i izlegnu pilići, prodaju se vrlo lako po ceni od 100 dinara”.
Osim uzgoja somborskih kaporki i prepelica, Nikola se bavi i proizvodnjom kaveza za prepelice i za koke nosilje, kao i inkubatora, ima zasad maline, a kako kaže, pravi sokove, likere i džemove.
Do svega ovoga stigao je vrednim radom sa suprugom Tanjom, od 2009. godine, kada je ostao bez posla. Tada se i preselio u Guču, nakon što su mu u požaru nestali kuća, okućnica i farma prepelica. Uz brigu o bolesnoj majci, krenuo je iz početka, pa danas ima ukupno šest farmi preplica.
“Radio sam u struci, u jednoj firmi koja se bavila prodajom računarske opreme. A na našem placu na Avali za sebe i prijatelje gajio sam prepelice, čija su mi jaja bila preporučena zbog manjka gvožđa u krvi. U životu mi je lepo išlo do novembra 2009. godine. Firma u kojoj sam radio je bankrotirala, lekari su mami dijagonstikovali tešku bolest bubrega, a krajem decembra iste godine izgorela nam je kuća sa celokupnom imovinom. Stradala je i farma prepelica. Preko noći, ostao sam bez igde ičega,” priseća se Draganić.
Krenuo je mukotrpno, kako on kaže, ne od nule, nego iz minusa. Supruga se zaposlila kao nastavnik u školi, a Nikola je opet oformio jato prepelica. Počeo je da prodaje inkubatore za koke nosilje. Mic po mic, biznis je krenuo. Već 2012. bio je na svojim nogama. Zarada je prevazilala njegova ranija primanja, a višak novca ulagao je širenje biznisa.
“Kupio sam jednu kuću, a pazario sam i dosta zemlje. Sada prepelice gajim na šest lokacija. U međuvremenu sam zasadio maline. Pravim i prodajem kaveze i inkubatore za jaja. Imam i nešto koka nosilja, autohtona sorta. Sezonski, ubiram plodove sa svojih voćnjaka. Po ceo dan sam zauzet, jer pored rada na selu, imam i posao u Osnovnom sudu u Čačku. Jedva sve stignem, ali ne žalim se na zaradu. Potrebni su mi radnici, a njih je teško naći. Niko ne želi “prljav” posao sa živinom – priča Draganić za “Urbane strane”.
Izmet od živine se ne baca. Daje ga proizvođačima cveća, a u zamenu dobija ruže, koje dalje plasira cvećarama.
O njegovoj humanosti suvišno je bilo šta dodavati. Priča govori sama za sebe:
“Moja majka je na kućnoj peritonealnoj dijalizi. Mora četiri puta dnevno, preko trbušne maramice da ubacuje lek, koji je u kesama. Te kese moraju biti zagrejane. Običnim aparatima treba dva sata da se zagreje. Majka je morala u četiri ujutru da ustaje, da bi primila prvu dijalizu u šest. Ja sam osmislio aparat (kutiju) sa grejačem, gde je kesa u svakom trenutku spremna za upotrebu. Jednom prilikom su me iz Tiršove zvali za moj aparat, jer je njihov bio u kvaru. Ja sam otišao i poklonio im moj izum. Javljaju mi se ljudi iz cele Srbije, šaljem im na kućnu adresu po ceni izrade aparata. To je 8.000 dinara i ja nemam nikakvu zaradu od toga, niti želim. Ja nažalost znam šta znači ima bolesnika u kući – priča Nikola Draganić za “Urbane strane”.
(agroklub.rs, urbanestrane.rs)
