Живот Београђанина Николе Драганића (37) могао би да буде одличан сценарио за неки филм. Момак из “Јерковића” са Вождовца члан је Менсе, има завршен Економски факултет и две више школе, активно је тренирао бокс, атлетику и фудбал. И био је опасан дечко са асфалта. Данас живи на обронцима Јелице, у Драгачеву. Ради у суду у Чачку, гаји препелице, сомборске капорке, продаје јаја, гаји малине, прави инкубаторе, а изумео је и јединствени медицински апарат којим болесници који примају перитонеалну дијализу, могу да увек имају припремљене кесе које се користе у терапији.
Јавности је постао познат због тога што његове сокове од малине није хтео да продаје један трговински ланац, јер су етикете на ћирилици. За “Урбане стране” он открива делове свог живота.
Још као дванестогодишњи дечак, зарадио је прве паре. Са дедом је продавао воће и поврће на пијаци у насељу Браће Јерковић, да би имао за џепарац. Немирног духа, одрастао са мангупима из Браће Јерковић, где га је поред породице, васпитавала улица. Ипак, спознао је значај образовања. Загрејао је клупу и стекао чак три дипломе.
“Као дипломирани економиста, хтео сам да спојим лепо и корисно. Желео сам да гајим неку од аутохтоних раса живине, да сачувам генетске ресурсе и при том да зарадим. Министарство пољопривреде даје субвенције за очување сомборске капорке, аутохтоне расе кокошака. А ова раса је одлична за производњу јаја и меса на традиционалан начин”, истиче Никола за Агроклуб.
Ради се о аутохтоној, домаћој раси кокошака, која је на листи живине под заштитом државе. Име носе по граду у коме су настале, укрштањем домаћих раса са расама худан и сумталер. Драганић се већ 19 година бави и узгојем препелица, а профит улаже у друге послове, при чему предност има производња хране.
Додаје да заинтересованост за ову расу расте из године у годину. Како открива, ако је држимо пуштену по дворишту да пасе траву, једе пужеве, црвиће, остатке хране, потребно је јако мало додати за храну на новац који се добије од државе као субвенција за ову расу:
“Значи, сав новац од продаје јаја је у ствари зарада. А та јаја, ако се ставе у инкубатор, и излегну пилићи, продају се врло лако по цени од 100 динара”.
Осим узгоја сомборских капорки и препелица, Никола се бави и производњом кавеза за препелице и за коке носиље, као и инкубатора, има засад малине, а како каже, прави сокове, ликере и џемове.
До свега овога стигао је вредним радом са супругом Тањом, од 2009. године, када је остао без посла. Тада се и преселио у Гучу, након што су му у пожару нестали кућа, окућница и фарма препелица. Уз бригу о болесној мајци, кренуо је из почетка, па данас има укупно шест фарми преплица.
“Радио сам у струци, у једној фирми која се бавила продајом рачунарске опреме. А на нашем плацу на Авали за себе и пријатеље гајио сам препелице, чија су ми јаја била препоручена због мањка гвожђа у крви. У животу ми је лепо ишло до новембра 2009. године. Фирма у којој сам радио је банкротирала, лекари су мами дијагонстиковали тешку болест бубрега, а крајем децембра исте године изгорела нам је кућа са целокупном имовином. Страдала је и фарма препелица. Преко ноћи, остао сам без игде ичега,” присећа се Драганић.
Кренуо је мукотрпно, како он каже, не од нуле, него из минуса. Супруга се запослила као наставник у школи, а Никола је опет оформио јато препелица. Почео је да продаје инкубаторе за коке носиље. Миц по миц, бизнис је кренуо. Већ 2012. био је на својим ногама. Зарада је превазилала његова ранија примања, а вишак новца улагао је ширење бизниса.
“Купио сам једну кућу, а пазарио сам и доста земље. Сада препелице гајим на шест локација. У међувремену сам засадио малине. Правим и продајем кавезе и инкубаторе за јаја. Имам и нешто кока носиља, аутохтона сорта. Сезонски, убирам плодове са својих воћњака. По цео дан сам заузет, јер поред рада на селу, имам и посао у Основном суду у Чачку. Једва све стигнем, али не жалим се на зараду. Потребни су ми радници, а њих је тешко наћи. Нико не жели “прљав” посао са живином – прича Драганић за “Урбане стране”.
Измет од живине се не баца. Даје га произвођачима цвећа, а у замену добија руже, које даље пласира цвећарама.
О његовој хуманости сувишно је било шта додавати. Прича говори сама за себе:
“Моја мајка је на кућној перитонеалној дијализи. Мора четири пута дневно, преко трбушне марамице да убацује лек, који је у кесама. Те кесе морају бити загрејане. Обичним апаратима треба два сата да се загреје. Мајка је морала у четири ујутру да устаје, да би примила прву дијализу у шест. Ја сам осмислио апарат (кутију) са грејачем, где је кеса у сваком тренутку спремна за употребу. Једном приликом су ме из Тиршове звали за мој апарат, јер је њихов био у квару. Ја сам отишао и поклонио им мој изум. Јављају ми се људи из целе Србије, шаљем им на кућну адресу по цени израде апарата. То је 8.000 динара и ја немам никакву зараду од тога, нити желим. Ја нажалост знам шта значи има болесника у кући – прича Никола Драганић за “Урбане стране”.
(agroklub.rs, urbanestrane.rs)
