Најтежа улога у човековом животу свакако је бити родитељ. Најмања родитељска грешка, учињена из нехата или најбољих намера, може имати велике последице у животу детета.
Савесни родитељи често посежу за књигама и саветима који су разни свештеници, психолози о остали мудри људи остављали.
О васпитању и образовању деце писао је и Свети владика Николај.
Остала је чувена његова изрека да “није образован онај који има школе, већ који има образа” и у том духу, хришћанском и праведном треба и да васпитавамо своју децу.
Није образован ко има школе, него ко има образа
Колико је данашњи систем вредности искривљен и погрешан може се најбоље приметити баш у васпитању деце. Под васпитањем рачуна се не искључиво школа, која представља само један део тога, већ и кућно васпитање, одређивање исправних вредности и правог циља у животу детета. Већ је много пута поновљено да нашу децу васпитавају телевизијске емисије и комппјутер… Ипак, какав је заправо однос родитеља према деци, какве им вредности они усађују од најранијих дана? За шта би деца требало да се боре и како да се понашају? Кога им наводе као узоре и какво понашање хвале код своје деце?
Да данашњи свет почива на материјализму, то није ништа ново речено. Ситуација која искрено погађа сваког искреног Православца али и друге верујуће и честите људе широм планете има корен управо у данашњем васпитању и образовању деце. Свако ко јесте или очекује да некад буде родитељ треба да се запита неколико питања:
Да ли је за његово дете битније да буде добар ученик или добар човек?
Да ли његово дете учи због знања и радозналости или због оцена?
Да ли више брине да прехрани и обуче своје дете или о његовом размишљању и ставу?
Да ли жели да његово дете заиста буде паметно и образовано или само да се хвали пред људима његовим успехом?
Амбиција, каријера, новац, функције… Колико само људи изгубе душу да би стигли до тога! Колико им само похлепа прекрије све врлине! А где је корен томе?
Корен је у самом почетку, када се интелигенција и воља детета усмере у погрешном правцу. Пошто од знања ”нема леба”, родитељи још на самом почетку школовања саветују деци да трче за оценама, намећу им притисак јер другачије морају да ”успеју” у животу. А да ли је то заиста успех? Да ли је заиста уцпех то што пише у сведочанству или индексу? Није! Успех је оно што је човек постао кроз све те године! Успех је знање, успех је врлина, а оцене, диплома и функција су безвредне ако су прва два изгубљена у трци за њима!
Зато децу не треба присиљавати да уче како би сутра ”било нешто од њих”. Добар човек можеш да будеш са било којим успехом. Децу треба усмерити да знање стичу ради самог знања, не због оцена. Тако ће се са деце скинути тежак притисак. Не треба им саветовати да се ”угурају или провуку јер данас не може другачије”. Не треба их прилагођавати поквареном духу времена, нити им најгоре особине представљати за најбоље, само зато што доносе ”успех”. Од њих треба направити добре људе а не добре такмичаре.
