Биљана Телецки се родила у Сплиту 1973. године као дете официра Југословенске ратне морнарице. За себе каже да је и са мајчине и са очеве стране војвођански староседелац.
“Моја млађа сестра и ја смо провеле младост у Сплиту. Увек се радо сетим тих дана, иако се више никада нисам вратила у Сплит. Тешко ми је само на ту помисао,” прича Биљана.
Каже да је дошла у Рим 1991. године, у марту, пре почетка рата удала се за Италијана и добила ћерку. У међувремену, избио је рат у Хрватској, и њена мајка и сестра том приликом одлазе назад за Београд, док је отац остао у Сплиту.
– Отац је био на боловању када је тзв. хрватска војска опколила Лору и Војну Команду. Он је остао изолован у згради где смо живели, на Блатинама где су свакодневно све станаре млатретирали наоружани Хрвати, са фантомкама, оца су и тукли, објашњава Биљана Телецки.
Како каже, њен отац коначно у новембру стиже у Србију преко Босне.
“О овој теми бих могла написати књигу, и о Хрватима и о Србима који су са приличном дозом нетрпељивости третирали избеглице из Хрватске , Словеније и БиХ. Но, свакоме своје на душу,” додаје она.
Биљанин отац 1993. године губи живот као официр у 47-ој години. Она додаје како јој више није било повратка, тако да је брзо схватила да јој нема друге него да се навикне на италијански менталитет.
– Мој циљ је био да се што пре навикнем на италијански језик и да се уклопим у друштво, а то сам и урадила. Настојала сам да моје балканско-српске карактеристике уклопим у овдашњи живот, културу и есенцију “италијанства” тако да сам данас нека врста српско-италијанско-балканског хибрида што ми се свиђа. Дакле у ових скоро 27 година сам пуно тога радила и научила, али никада заборавила одакле сам.
– Као и сви Срби које сам упознала у Риму, ни мени није било лако овде, посебно за време рата. Сви су нас гледали као убице, кољаче, звери, ратне хушкаше. Мени нису занимали такви коментари и где год да сам могла, покушавала сам да промовишем нашу истину о свему што се заправо десило. Полако успевамо у томе. Рим је један врло специфичан град и наравно, неке политичке и геополитичке теме се осећају више него у неким другим деловима Италије. Дакле, сви ми, из дијаспоре смо покушавали да подигнемо углед нашој отаџбини Србији и ономе што смо – Срби, прича Биљана.
Како јој не би било досадно, она је дуго година тренирала теквондо и освојила је црни појас и квалификацију инструктора.
– Поред искуства у борилачким вештинама, судски сам тумач кривичног Суда Рима и кривичног суда града Чивитавекија. И да ми и даље не би било досадно, конкурисала сам за Резервне Официре Италијанске Војске. Прошла сам све селекције и постала официр. Морам рећи да ми је велика част служити у италијанској војсци и увек сам настојала да не укаљам италијански грб у операцијама и сарадњи са страним војскама. Наравно, исто важи иза моје српско порекло. Ми смо сви “амбасадори “наше земље и нашег порекла, прича Биљана.
Каже како је била на Косову и како многи причају о светој земљи, а никада Грачаницу нису ни видели.
– Видела сам и какав однос имају Италијани према Србима, Косову и посебно према српским светињама. Место које ми је остало у срцу је Манастир Соколица и Манастир Дубоки Поток. И да ми и даље не било досадно, постала сам члан Међународног Удружења међурелигиозног дијалога “Карол Војтила” где су чланови удружења хришћани, јевреји, муслимани, а ја сам одговорна за комуникацију са православном црквом.
Биљана каже како јој посебно задовољство причињава што је постала нови председник српске црквено школске општине “Свети Сава”.
– Чека нас велики изазов у новој години као Удружење Срба у Риму и искрено се надам да ће нам помоћи што више припадника наше дијаспоре у Риму и Италији.
Биљана за крај каже како јој је најдража улога, улога баке у којој се остварила пре месец дана.
– Постала сам бака једне дивне девојчице пре месец дана на коју ћу, надам се, успети да пренесем срж нашег постојања као Срба и надам се да ће се та моја српска есенција и припадност преносити до последњег српског гена мојих потомака, завршава Биљана.
Espreso
