Љубав Лазе Костића и Ленке Дунђерски није једина романтичарска љубав са несрећним крајем о којој се и данас прича у књижевним круговима и коју памти домаћа историја. Готово једнако трагична била је љубав младог песника Бранка Радичевића према Вилхелмини Караџић, ћерки Вука Стефановића Караџића.
Бранко Радичевић био је 4 године старији од Вилхелмине. Рођен је 1824. године и као Бечки студент и песник ког је Вук изразито ценио, имао је прилику да у Бечу упозна лепу Мину. Минку, како ју је Вук одмиља ословљавао, красили су добро образовање, васпитање и многи таленти. Бавила се сликањем, музиком и књижевношћу, преводила и писала песме, одлично је знала француски, италијански, енглески, руски, српски и свој матерњи, немачки језик.
– Поред многих талената, красила ју је и изузетна лепота, баш као што је и Бранко био леп, али не на сладуњав начин – забележио је сремскокарловачки књижевник Ненад Грујичић у својој књизи “Бранко, песник младости.”
Грујичић наставља прецизан опис Бранкове спољашњости: био је снажна момчина, пун живота, енергичан, куражан, необично радознао, понекад распојасан, девојкама мио и образован, волео је да плива и сунча се, те је и друге нагонио да вежбају с њим гимнастику.
О узајамним симпатијама Мине и Бранка понајвише сведоче његови стихови “Певам дању, певам ноћу”.
У својим сећањима Мина открива како је на Бадњи дан 1849. године настала ова Бранкова песма, коју је век и по доцније, својим непоновљивим гласом у вечне хитове уврстио Здравко Чолић.
Мина је записала:
“На тај дан, Вук је гостио своје званице, а и пријатеље, а један од тијех донио је мени на дар књижицу – споменицу. Ја заредих да ми сваки од гостију што у њу упише, па дођох и на Бранка. Док се окренух, већ је написао: “Певам дању, певам ноћу / певам селе што год ‘оћу / а и што ‘оћу то и могу, само једно још не могу / да запевам гласовито, гласовито, силовито / да те дигнем са земљице, да те метнем међ’ звездице…”
Бранкову песму Мина је одушевљено и нежно прокоментарисала речима да су ти стихови “мирисав јутарњи цвијетак”, а на другом месту за песника каже да је “ђеније”. И из Бранкових писама Ђури Даничићу 1848. године разазнаје се да песнику није на срце лако пала вест да се Вук спрема у Трст и да ће с њим путовати Мина и руски лекар Огњев, који је више по вољи био оцу него његовој кћери.
“Ако не лажем, ово ће бити Минин муж. Кажу да је и њега Бог створио, може бити душу, али тело…” вајкао се млади песник.
Бранко је имао само 25 година када је посветио песму двадесетједногодишњој Мини. Као сиромашни студент на безнадежном лечењу од туберкулозе у Бечу, имао је још толико снаге и песничког полета да Мину “издигне” међу звезде у песми која почиње стихом “Певам дању, певам ноћу”.
Поједини историчари књижевности и Бранкови биографи тврде да је песник годинама гајио велике симпатије и љубав према Вуковој кћерци, али да није желео да јој то призна, што из превеликог респекта према њеном оцу, што због своје опаке и у то време неизлечиве туберкулозе, која је почела да скрнави његово тело и дух, некако баш у време познанства са Мином. Млади песник преминуо је у својој 29-ој години и тиме се прича о овој романтичарској љубави завршава.
После његове смрти 18. јуна 1953. године у Бечу, наступила је тишина о Бранку, која је трајала 24 године. Тек 1877. године, на позив Стевана В. Поповића, уредника илустрованог календара “Орао”, Мина је написала своје успомене које су отвориле прве странице мемоарске литературе о Бранку. У њима је истицала “необични дух и богато срце Бранково”, али се детаљно посветила и опису његовог изгледа. Из њених записа сазнаје се да је био нешто виши од средњега раста, тела витког, а држања поноситог. На жилавом, лети и зими “разголитаном врату сјеђаше глава дивна кроја”, очи су му имале необичан сјај, а зуби здрави и необично бели. Коса густа, отвореномрка и дуга, падала му је до рамена.
Није само Бранко Радичевић имао несрећну судбину. Његова несуђена драга, Вилхелмина – Мина била је седмо од укупно тринаесторо деце Вука Стефановића Караџића и његове супруге, Немице Ане Марије Краус. Само Мина и њен брат Димитрије надживели су свог оца, док су остала деца преминула као мала или врло млада.
У 30. години у Београду удала се за братанца кнегиње Љубице, професора Београдског лицеја Алексу Вукомановића, чије ће презиме, уз очево, носити до краја живота. Годину после венчања, родила је сина Јанка, велику радост Вукову, али супруг јој убрзо умире. Бежећи од туге, вратила се са сином у Беч, где јој само неколико година касније умиру родитељи, а потом и брат. Највећу тугу Мина је доживела 1878. године: њен син Јанко, који се школовао у Русији и био добровољац у руско-турском рату, умро је на Кавказу. Минином смрћу 1894. угашена је лоза Вука Караџића.
Опанак, Новости
