Глумац Ненад Јездић аутентичан је по својим бројним улогама, али и по томе што је један од ретких младих људи који су одлучили да побегну из престонице. Јездић се вратио родном ваљевском крају и тамо, на селу, живи са својом женом и четворо деце, производи своју ракију, обрађује земљу и ужива у свом раду.
У својим интервјуима често говори о искуству живота на селу, али и о проблемима данашњице, наталитету, браку, породици, српским мушкарцима и српским женама. Искрено и отворено, из своје перспективе дао је “кључ” за решење многих проблема данашњице.
“Не видим ништа ружно у томе што људи хоће да се инспиришу природом и селом. Ми и јесмо народ који је пореклом са села. Усе*авам се у гаће кад у неком друштву неко каже: “Моји су стари Београђани.” Према попису становништва, и то не тако давном, становници Београда су били Турци, Цинцари и Јевреји. (Смех) И по једна или две српске породице. Знаш? То је прича о “старој београдској породици”. Сви који смо сад овде дошли смо из руралних крајева и не можемо да потиснемо тај запис из себе. Ја, очигледно, нисам могао да га потиснем, иако нисам одрастао на том селу. Ја сам Тешњарац, је*оте, из Ваљева! Рођен на Тешњару, оно, стара чаршија, и ту је, како бих ти рек’о, град, варош, није то било урбано место, али на то село никад раније нисам желео да одем. Само ми се у једном тренутку, једне зиме, отворио нови свет, када је навејало ту ноћ и кад је пукло небо ујутру, и кад је сунце угрејало, а било минус 11, пала је одлука.”
За проблеме породице и наталитета Јездић види овакво решење:
“Ми морамо да се вратимо Богу, али тако што ће се најпре вратити муж жени, а жена мужу. Ја сад размишљам где је проблем с наталитетом. Нису више мушкарци ко што су били, брате мој. Жена мора да осети сигурност у мушкарцу да би се упустила у то искушење и тај подвиг који се зове брак и породица. Зато се ја некад, кад ме овако загребеш, истински сведем само на три ствари против којих морамо да се боримо – морамо да се боримо за наталитет и да искоренимо непросвећеност и лењост. То су елементарне ствари које морамо да однегујемо.
Ми морамо да се прво вратимо наталитету. А аналогија враћања наталитету је повратак земљи. Ову земљу неће за петнаест-двадесет година имати ко да обрађује. Села умиру! Ми се као народ не рађамо. То кад кажем “ми”, не мислим само на Србе, нити желим да србујем, него на људе који ће бити инспирисани правим животом у правом окружењу. А одувек је сељак бранио земљу, али и бранио град и грејао град. Увек је ратовао за своју земљу. Човек мора да пође од себе, да сам од себе шири љубав. Само својим примером давати пример. Само својим примером бавити се наталитетом ове земље.”
“Супружништво, породица, то је најузбудљивије што човек може да живи данас. Треба хтети, треба смети. Мени је Бог дао. Једино што ће овај народ спасити и што је исконски и истински опстанак овог народа, то је рађање деце, а ми смо се тога одрекли. Ми више не да не живимо у сагласју с тим него смо отишли потпуно у аут. Моја супруга и ја, колико смо могли, то је четворо… није могло више. И свака кућа мора да има троје деце да би остало ово што је наша отаџбина. Знаш ли шта је жена човече? Жене су свет продужиле. Жене свет стварају. Нема веће радости за жену него материнство, то ти тврдим. И жена мора да рађа.
Наравно, да не буде да критикујем жене… Мушкарци више нису мушкарци. Они су престали да буду витези. Каже Његош: “Муж је бранич жене и ђетета, народ бранич цркве и племена”… Е, а мужеви више нису браничи ни жене ни ђетета… мужеви су заволели скупе играчке, и лагодан живот, лак живот… нисмо ни ми мушкарци што смо били. Ја желим свакој жени од срца да нађе свог принца. Притом неће он бити стварно принц, неће он ни коња имати, ни сабљу, ни круну, али он мора бити њен принц, да би онда они заједно изродили мале принчеве. Он њу мора држати као мало воде на длану, он мора бити њен.”
Блиц Пулс, Информер
