Шта се десило с недељом? Јуче сам је целог дана тражио и нигде нисам могао да је нађем. Некад је, сећам се, свака недеља била празник, облачила се бела кошуља и прале се уши и врат. Недељом се ишло на породичне ручкове после којих су сви дремали, разбацани по стану као насукани китови, и тек би нас мирис црне кафе будио из те омамљености.
Устајали смо полако, пажљиво, ништа није смело да буде брзо и нагло. Недеља је била дан спорости, дан лењости, дан који се проводио тако као да му ништа није претходило или као да се ништа неће десити после њега.
“Недеља – дан без будућности”, написао је у једној својој песми Раша Ливада. Не знам на шта је он мислио када је написао тај стих, али то је за мене најлепши опис недеље. Оне друге недеље, каква је некада била, а не каква је сада и каква је била када сам јуче изашао из куће.
Некада недељом нису радиле радње. У ствари, до десет се у неким продавницама могао купити хлеб, млеко и погачице, а били су, такође до десет, отворени и киосци за продају штампе. Све остало је било затворено и уживало у недељном миру.
На пијацу се ишло суботом. То је био прави дан за куповину паприка, лубеница и кајмака. Недељом се одлазило на пијацу само у случају да вас је нешто спречило у суботу. Уосталом, недељна понуда на пијаци је пружала бледу слику у поређењу са суботњим обиљем.
Недеља је била дан за излет. Пењали смо се на Авалу као да освајамо Монт Еверест, а онда смо трчали низбрдо све док се не бисмо уморили. Тада бисмо извадили кифле намазане бутером, тврдо кувана јаја, кришке “Зденка” сира и црвене јабуке.
Недељом је подневни мир у дворишту дуже трајао. Нисмо играли фудбал, нисмо ударали лоптом у зид. Ћутали смо чак и док смо играли кликере. Тек касније поподне, када се сутон већ прикрадао преко неба, почињали смо да говоримо гласније и слободније, мада ни тада нису наши гласови ођекивали као током других дана.
Недеља је била спор дан. Дан обнове. Дан када су у целом граду у подне сложно звецкале кашике за супу, када су улице биле пусте, а возила градског саобраћаја празна.
“Недеља – дан без будућности.” Дан у којем се заборављала прошлост и није се мислило на будућност. Прошлост је била ужурбана субота, коју је требало што пре сметнути са ума; будућност је долазила са понедељком, страшним даном, који је представљао почетак нове једноличне радне недеље.
Недеља је била као рајска башта, дан између стварности и снова. Дан у којем је све могло да почне, а ништа није морало да се заврши. Чардак ни на небу ни на земљи.
Међутим, када сам јуче изашао напоље, помислио сам да је четвртак, или петак, или било који дан. Само не недеља. Наиме, све радње су биле отворене: пиљарница, бакалница, чак и апотека.
Једино банка није радила. Међутим, то и не очекујем од банке, јер банке свугде раде мање од свих других. Ако и банке почну да раде недељом, биће то знак да ускоро долази пропаст света. (Нек пропадне, није штета…)
Онда сам почео да тражим недељу. Завиривао сам у разне зграде, прошетао сам поред реке, питао сам људе који су чекали на аутобуској станици, затим младиће и девојке са слушалицама на ушима, али нико није знао да ми одговори. Слегали су раменима и гледали ме погледима који су показивали да не разумеју шта их питам, као да је недеља заборављен и мртав језик, разумљив само неким лингвистима и археолозима.
Лепа је некад била недеља. Ујутру се дуже спавало, касније се доручковало и свако је смео да одуговлачи колико год жели.
Недељом се ишло на фудбалске утакмице, затим у шетње поред реке, а онда, пред крај дана, наручивале су се палачинке са чоколадом и орасима. Вече се шуњало преко неба, али нико на то није обраћао пажњу јер смо знали да је недеља дан другачији од свих дана и да се, у ствари, никада не завршава.
Али онда се нешто десило и недеља је нестала. Ма шта ми радили, ма колико покушавали, не успевамо да је нађемо. Сакрила се негде, увређена и застрашена од могућности да је неко натера да промени име. Наиме, ако назив недеља потиче од речи “не делати”, а сви се тог дана понашају као да је у питању било који дан и не престају са својим делатностима, онда недеља није недеља и с правом је побегла. Отишла је негде где се још увек поштује једноставан наук: шест дана ради, а седмог се одмарај, читај књиге, пиши песме, отиђи у природу, буди нешто друго, нешто различито од онога што си осталих шест дана. Буди другачији тог дана да би осталих дана био увек исти. Успори ритам. Нађи неку спору песму и слушај је целог дана. Уживај у спорости. Kажи: “Спор сам, признајем, али када бих био бржи, не бих знао да постојим.”
Да, крајње је време да вратимо недељу. Ако то ускоро не учинимо, никада је више нећемо видети. А живот без недеље, односно, живот без дана одмора није више живот, већ суморни рингишпил који се зауставља само једном – онда када је касно за све.
Давид Албахари
