Документарни филм “Нико није рекао нећу” је причао о тројици пилота МИГ – а 29 који су бранили небо Југославије током бомбардовања 1999. године. То је прича о херојима Иљи Аризанову, Зорану Радосављевићу и Слободану Перићу. Причу о првој жртви – пилоту, хероју Животи Ђурићу, можете прочитати у засебном тексту ОВДЕ.
Потпуковник Аризанов је 24. марта 1999. први полетео са нишког аеродрома у сусрет НАТО ваздухопловној формацији. Својим „мигом” кренуо је у зону Сува Река – Ђаковица, да би се испоставило да му је радар неисправан. Искочио је из погођеног авиона и три дана лутао мокар, промрзао, без воде и хране. Заостао снег га је одржао у животу и последњим атомима снаге довукао се до приштинског аеродрома.
Пребачен је на ВМА где су га оперисали и уградили два бајпаса. Од тада је био ратни војни инвалид и пензионер. Преминуо је 2011. од последица срчаног удара. Имао је 52 године.
На аеродрому Батајница 26. марта 1999. у 12.30 ч дат је сигнал за ваздушну опасност. У 16.00 ч ОЦ Корпуса ПВО даје приправност бр.1 за снаге 204.лап-а. У 16.45 ч ОЦ наређује полетање два ловца Л-18 а већ у 16.53 ч добровољно полећу мајор Слободан Перић и капетан прве класе Зоран Радосављевић.
Мајор Перић као вођа пред полетање сазнаје да ће летети “негде горе“, на север и да се непријатељ очекује из Мађарске. Идеја му је била да што дуже буду моги лете ниско, како би их небески осматрач “Авакс” што касни детектовао. Током лета према зони ОЗН их обавештава да је “плави“ сада на западу и они на веома малој висини окрећу изнад самог Зрењанина и хватају нови правац сада према југозападу. Веома брзо у новом курсу прелећу Дунав и долазе у траверзу Инђија.
Мајор Перић тада покушава да укључи радар али он не реагује, био је неисправан. Како се непријатељ према ОЗН налазио на већој висини Перић одлучује да промени режим лета и да покушају бар визуелно да уоче непријатеља. Командује форсаж и под великим углом од 60 степени за веома кратко време оба авиона пењу се изнада облака на висину од 7000-8000м. Перић комуницира са Радосављевићем који га обавештава да га види и да га прати. Датим правцем и режимом лета, они настављају према западу и како Перић не прима никакво друго наређење (о одустајању или повртаку) прелазе државну границу и улазе у ваздушни простор Републике Српске.
Једна од последњих Радосављевић депеша Перићу је била “десно под 50“ коју је он са радошћу протумачио као откривање непријатеља (мислио је да је Зоранов радар исправан). Перићев одговор је био “прођи напред да дејствујеш ти“ на шта му је Радосављевић одгворио “не, не на СПО-у је“. Перићу постаје јасно да су на нишану непријатељских радара, да је Радосављевићев СПО запиштао и засветлиео. Неко време Перић нема комуникацију са Зораном а ОЗН их “обавештава“ да “изгледа иду на њих“. Када је визуелно уочи четири кондезациона трага знао је да су то ракете (биле су то 4 ракете ваздух-ваздух типа АИМ-120Ц АМРААМ, лансиране по две са два америчка ловац Ф-15Ц из састава 493. ловачког сквадрона/48. ловачког винга) које лете према њима. Командовао је Зорану “бежи ракете на нас“ и последње што је чуо од њега било је “бежим у облаке“. Оба авиона оборена су док су изводила противракетни маневар.
Мајор Слободан Перић успео је да се катапултира из погођеног авиона и безбедно приземљи. Преживео је силне перипетије око избегавања линча домаћег (српског) становништва, јер су мислили да је „амерички пилот“ као и од војника СФОР-а које су вребали да га заробе. Пензионисан је са од стране „нових власти“ 2004. а у мају 2010. године гине у саобраћајној несрећи у својој 49. години живота.
Капетан прве класе Зоран Радосављевић погинуо у свом авиону. Авион и тело нашег хероја Зорана Радосављевића пали су у заселак Жуга, Горња Трнава у општини Угљевик на обронцима Мајевице. Сат који је Зоран носио на руци када је погинуо стао је у 17 часова и 12 минута. Зоран је имао 34 године када је положио живот на олтар отаџбине, поред завршене ВА магистрирао је и на Саобраћајном факултеу у Београду а спремао је и докторат. Није био ожењен.
Филм “Нико није рекао нећу” доноси причу која до сада јавно никада није у потпуности испричана. Судбина тројице пилота праћена је у документарно – играној форми. Снимљена у два дела. Аутор је Слађана Зарић, редитељ Бобан Симојловић, новинар Весна Илић, а монтажер Марија Богићевић.
Први део
Други део
