U crnu magiju se ubrajaju sve vrste vračanja, bajanja, čaranja, opčinjavanja, bilo da se njima branilo od bolesti, mamila voljena osoba ili želelo neko zlo da se nanese drugoj osobi.
Vračanje i bajanje vodi porekolo još iz pradavnih vremena, kada je čovek bio na niskom stupnju razvoja, a religija mnogobožačka. Međutim i danas je zastupljeno da mnogi primitivni ljudi veruju u vradžbine i bajanja i u tome traže lek i spas.
Crna magija se izvodi na taj način što se pomoću nekih predmeta pokušava nekome načiniti neko dobro ili zlo ili nabaciti na nekoga neke čini- opčiniti ga, omađijati. Sastavni deo izvođenja tih čini je bajanje, koje se sastoji iz izgovaranja tajanstvenih reči, basma.
Vračanjem se najčešće bave starije žene, koje narod još naziva vračare, čarobnice, bajalice, veštice. Sve one kažu da su ovaj zanat naučile od nekih svojih pokojnih baba ili strina, a ima i onih koje tvrde da im se neko u snu javio i otkrio tajnu vračanja.
Prema narodnom verovanju, one su povezane sa zlim dusima, najčešće đavolima i od njih sznaju tajnu vračanja. Neuk narod ih se najčešće plaši, gleda ih kao neku vrstu veštice i veruje njenim rečima i basmama. Nauka je, ipak utvrdila, da je autosugestija ponekad bolja od svakog leka, pa u tome treba i tražiti tajnu uspeha nekih vračara.
Vračare će ljubomorno čuvati svoju tajnu vračanja, jer prema narodnom verovanju, ako je odaju više od trima osobama, njihovo vračanje gubi čarobnu moć, a neće vredeti ni onima kome su odale tajnu.
Prilikom vračanja ili bajanja ove žene se služe različitim stvarima u zavisnosti od potrebe. U svojoj zbirci najčešće raspolažu belim lukom, bosiljkom, drškom od metle, nožem sa crnim koricama, solju, perom od crnog petla, krilcima slepog miša, mačijom ili zečijom šapom, češljem, kamenom belutkom, zečijim repom, prstenom skinutim sa ruke mrtvaca, konopcem o koji se neko obesio, zmijskom košuljicom, lisičijom dlakom i drugim neobičnim stvarima.
Posebno je i vreme kada se izvode magije. Prema narodnom verovanju, to je najbolje u predvečerje, pre zalaska sunca i pred mladi mesec, jer se veruje da kako odlazi dan i kako se smenjuje mesec, tako će se i bolest smenjivati. Nedeljom se vračanje izbegava, a najbolji dan za to je utorak. Takođe, neke vračare vole da vračaju i u ponoć, jer su nečiste sile tada u pokretu i lako se stupa u odnos sa njima.
Bitno je i mesto gde se vračanje sprovodi. Najčešće je to na ognjištu, bunjištu, na drvljaniku, gumnu, pred kokošinjcem ili na kućnom pragu.
Kada leči, vračara uzme neki predmet iz svoje zbirke, stavi ga na bolesnika ili maše njime iznad bolesnika i pritom izgovara basmu koja ”leči” tu bolest.
Kod nas najčešći oblici vračanja su skidanje i bacanje čini, gašenje ugljeva, nošenje amajlije, vradžbine sa urokljivim očima. Posebnu vrstu vračanja čine ljubavne vradžbine i čini.
Izvor, knjiga: Narodni običaji i verovanja kod Srba
PROČITAJTE JOŠ: UROKLJIVE OČI: Narodna verovanja o urocima i kako se boriti protiv njih
