Najstariji javni spomenik na teritoriji Beograda – onaj sa zapisom o smrti omiljenog vladara i obnovitelja Beograda, despota Stefana Lazarevića postavljen je 1427. godine u porti crkve u zaseoku Crkvine sela Markovac kod Mladenovca.
Beograd je u vreme vladavine sina kneza Lazara, viteza, putnika, ratnika i pesnika bio centar trgovine, diplomatije, zanatstva i umetnosti. Opčinjen Beogradom, „najkrasnijim mestom od davnine“ obnovio je razrušeni grad posvetivši ga Bogorodici. Despot Stefan želeo je da se obnovljeni grad što pre razvije pa je objavio proglas kojim je pozvao ljude sa svih strana da se dosele u prestonicu, a obećao je i povlastice u trgovačkim poslovima koje su se ogledale u oslobađanju od carine. Konstantin Filozof, despotov biograf kaže da se tako „za malo vremena veoma gusto naseli taj grad“.
Kao i mnogi vladari i plemići tog doba, despot Stefan je voleo da odlazi u lov u okolna sela. Okolina Kosmaja bila mu je jedna od omiljenih lokacija. Prilikom jednog takvog lova, 19. jula 1427. godine despot Stefan je umro od posledica moždanog udara. Despotov biograf svedoči nam u „Žitiju“ i o strašnoj mističnoj oluji od koje se nebo nad Beogradom zatamnelo i gromovi tukli, dok je u šatoru despot izgovarao poslednje svoje reči „Po Đurđa, po Đurđa“… Smrt ovog strogog, ozbiljnog i prosvećenog vladara na neki način je u narodu predstavljena kao propast, kao Strašni sud, naročito posle propasti despotovine i pada pod tursku upravu sa kojom se gubi i državni identitet srpske srednjovekovne države.
Na mestu upokojenja omiljenog vladara, a u neposrednoj blizini crkve čiji je ktitor sam bio, postavljen je kameni beleg. Najbliži saradnici koji su u trenutku nesreće činili despotovu svitu, podigli su obelisk od venčačkog kamena, ispisujući poruke odanosti i poštovanja. U tim zapisima se kaže da je spomenik podigao vlastelin Đurađ Zubrović. Na čeonoj strani spomenika uklesan je epitaf uz koji je urezana i predstava Hristovog krsta na Golgoti, simbol stradalništva i mučeništva, kao i slabo vidljiva predstava jelena koja aludira na događaj u lovu. Natpisi na svim stranama spomenika svedoče o zahvalnosti, ljubavi i bolu zbog gubitka vladara: „Blagočastivi Gospodin Stefan, dobri gospodin „ i „Predobri i mili i slatki gospodin despot, o gore tomu ko ga vide na ovom mestu mrtva“. Epitaf na čeonoj strani jedan je od najlepših zapisa ove vrste. Prema jednom tumačenju, autor je pop Vukša čiji se potpis nalazi i na bočnoj strani spomenika, dok drugo tumačenje pripisuje ove reči upravo Konstantinu Filozofu. Ovaj zapis svečanog tona ne svedoči samo o lepoti izraza, već govori i o vladavini i životu Stefana Lazarevića, o oblastima kojima je upravljao, o trajanju vladavine kao i podacima o njegovoj smrti:
„Car slave Isus Hristos NI KA. Ja Despot Stefan, sin svetoga kralja Lazara, i po njegovom predstavljeniju milošću Božijom bih gospodin svim Srbima, Podunavlju i Posavlju i česti Ugarske zemlje i bosanske još i Primoriju Zetskom. I u bogomdanoj mi vlasti provodih života mojega vreme koliko se blagom Bogu svide godine 38. I tako dođe mi zapovest opšta od svih cara i Boga. Govoreći poslanik meni i anđeo „idi“. I tako duša moja od uboga razluči se tada na mestu zvanom Glavagodine 6935 indiktona 5, sunčanog kruga 19 i mesečeva 19. meseca julija, 19, dana“.
Spomenik despotu Stefanu se nalazi u Crkvinama kod Mladenovca, u porti crkve Svetog proroka Ilije, koja je sagrađena 1886. godine na mestu ranije crkve, za koju se pretpostavlja da je podigao sam despot Stefan Lazarević, a koju je narod, zbog izgleda i belog kamena od koga je podignuta, prozvao Belosavačka. Zalaganjem kneza Miloša Obrenovića obnovljena je 1836. godine, a ikonostas je 1853-54. izradio Dimitrije Posniković, jedan od najznačajnijih srpskih ikonopisaca devetnaestog veka. Sve do 1884. godine crkva je služila, a onda je stradala u zemljotresu, pa je 1886. godine na tom mestu podignuta nova, koja postoji i danas.
Protojerej Spasoje Marković, sveštenik ove crkve, kaže da se u mladenovačkom kraju pričaju mnoge legende vezane za despota Stefana, koje mnogo govore i o njegovom odnosu prema narodu. Priča kaže da je despot voleo da spava okovan lancima kako bi se uvek setio da ima obavezu prema narodu, a da je često noću, kao kakav junak iz bajke, izlazio sam ili sa jednim slugom da prođe kroz sela i vidi kako živi običan svet, da je umeo da časti i pomaže sirotinju, da je umeo da ostavi poklon u novcu ili zlatu na prozore ljudima i da je u porti crkve okupljao svet kako bi delio pomoć i poklone.
I za sam spomenik se vezuju legende. Priča kaže da su jednom prilikom seljaci iz obližnjeg Jagnjila pokušali da premeste spomenik, kako bi to selo dobilo na značaju. Odmah su počele nepogode, volovi nisu mogli da se pomere, te su akteri ove legende shvatili da će navući neko zlo i kletvu i spomenik je ostavljen u miru porte gde je oduvek i bio. Veruje se takođe da grad ne bije oko ovog spomenika i da je crkva pod zaštitom samog despota.
O ovom jedinstvenom spomeniku kulture od izuzetnog značaja brine Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda. Otac Spasoje Marković kaže da ima poseta, da i škole dovode učenike uglavnom na putu ka Oplencu, da poneko namenski dođe da poseti mesto upokojenja despota Stefana, ali da se mnogi iznenade kada čuju ili kada na crkvi vide novu spomen-ploču koja svedoči o ovom posebnom mestu i posebnom spomeniku.
Autor: Suzana Spasić
Foto: Neda Kovačević
Preuzeto sa: avantartmagazin
