Читавих сто година пре првих књига Вука Стефановића Караџића настао је Ерлангенски рукопис, најстарија сачувана збирка српске усмене књижевности која садржи 217 драгоцених народних песама.
У њему су сачуване многе песме које би биле изгубљене до Вукова доба. Неке од ових најраније записаних песама срећемо столеће касније, у Вуковим песмарицама, као разрађене мотиве и читаве епске или лирске поеме, што је траг истраживачима који би се избрисао да није на време записан.
Ерлангенски рукопис је случајно пронађен у фиоци Универзитетеске библиотеке у Ерлангену (у Немачкој) 1913. године по чему је и добио назив ерлангенски.
Прва особа која се бавила садржајем овог рукописа био је немачки слависта Герхард Геземан који је написао и предговор првом штампаном издању из 1925. године.
Једино научно поуздано издање Ерлангенског рукописа приредио је Герхард Геземан и објавио га у Српској краљевској академији 1925.
Ерлангенски рукопис је настао у Београду, у време аустријске владавине, око 1720. године. Како је стигао до Ерлангена дуга је и тајновита прича.
Према процени Геземана, песме су биле бележене негде по Србији, Срему, Босни, Славонији, казивали су их народни певачи, па су затим те забелешке, концепти донете у Београд да их калиграфски писар испише као уметничко дело на табаку папира. Геземан у својој темељној и свеобухватној студији о рукопису, износи врло привлачну хипотезу “да је збирка сакупљена и написана после 1716, а пре 1733. године када је најраније могла бити повезана.“
Овај зборник српске народне поезије пронашао је познати германиста Штајнмајер у фиоци Универзитетске библиотеке у Ерлангену. Рукопис је библиотеци поклонио непознат дародавац и погрешно је заведен као рукопис писан глагољицом. Прва вест о рукопису био је говор Ериха Бернекера, професора словенске филологије у Минхену, сачуван у извештају Баварске академије наука 7. фебруара 1914. Али будући да сам Бернекер није имао времена да се позабави садржајем рукописа, он је тај посао препустио свом младом и врло талентованом ученику Герхарду Геземану, који се одмах прихватио посла, по доласку из Швајцарске, где се био склонио неко време, пошто га је српска команда у Риму ослободила свих обавеза по преласку са српском војском из Драча у Италију.
1925. године у Сремским Карловцима у српској манастирској штампарији, јединој ондашњој штампарији која је располагала старим графичким знацима које је рукопис захтевао, овај рукопис је први пут објављен под називом „Ерлангенски рукопис старих српскохрватских песама“ заједно са Газемановом студијом као предговором збирке.
Књигу „Ерлангенски рукопис – зборник старих српскохрватских народних песама“ објавила је „Универзитетска ријеч“ из Никшића 1987.
Ерлангенски рукопис за сада је најстарија збирка српских усмених песама различитих жанрова (епских, лирских, балада, севдалинки, грађанске лирике итд.).
Претпоставља се да су већином записане на подручју Војне Крајине, али се са сигурношћу може рећи да је област њиховог певања била и знатно шира. Писмо којим су забележене је ћирилично (дипломатичка ћирилица) и из једне руке, али начин записивања (тј. преношења звучне слике говора) показује да је записивача било најмање двоје, од којих један сигурно није говорио српски као матерњи језик.
Шта се налази у рукопису?
Рукопис садржи 217 песама: највише има епских, посебно јуначких, затим лирских љубавних (многе с наглашеном еротиком), те неколико балада у архаичном осмерцу, посебне уметничке вредности. Изворно песме нису имале називе, тек су им истраживачи дали наслове по теми којом се баве. Укупно 11000 стихова.
Ово су неке од њих: Преудаја лепе Асанагинице, Хвалила се жута дуња на мору, Требевићу, висока планино, Расла јабука сред Цариграда, Мара Будимкиња и бан Петар, Љубавни јади Куча Ајманића, Старина Новак не хте да обљуби своју посестриму, Невјера љубе Краљевића Марка, Туцак Манојло бежи из сужањства, Богдан продаје љубу да би подмирио дугове, Сестра војводе Јанка жртвује за њега свога сина, Вила завади браћу, Чету води калауз ђевојка, Чета ложи црквене ствари да би се огрејала, Грујица погуби брата Татомира али се и сам убије…
Извор: erl.monumentaserbica.com/Srbin.info
