Sima Pandurović (Beograd, 14. april 1883 — Beograd, 27. avgust 1960) bio je srpski pesnik, kritičar, prevodilac, estetičar pokretač i urednik mnogih književnih listova. Pisao je rodoljubivu, ljubavnu i misaonu poeziju i prevodio najviše Šekspira i Molijera.
Njegova je poezija intelektualna i filozofska, jasna, otvorena i komunikativna. Pevao je o propalim idealima, uništenim ambicijama, razočaranjima, očajanjima i smrti… o prolaznosti, otuđenosti, o apsolutnom pesimizmu. On je naš ekspresionista pre ekspresionizma.
Ovaj “neprihvaćeni intelektualac” u okviru srpske moderne poezije dugo je smatran suviše mračnim, a u prilog tome ide i njegova sledeća pesma po kojoj ga čitaoci najviše pamte.
Svetkovina
Sišli smo s uma u sjajan dan,
Providan, dubok, — nama, draga, znan,
I svetkovasmo ocepljenje to
Od muka, sumnje, vremena i sto
Râna, što krvave ih vređao je svet, —
Ljubavi naše plav i nežan cvet.
I opet sila zgrnulo se sveta
U bolnički nam mirisavi vrt;
Posmatra gde se dvoje dragih šeta
Srećno, i hvale onaj život krt
Što ostavismo. daleko od njih
Sad smo, a oni žale mir naš tih.
Oni baš ništa nisu znali šta
Dovede tu nas. U cveću smo išli
Slaveći strasno osećanja ta
Zbog kojih lepo sa uma smo sišli.
U novom svetu dobro nam je sad,
A svet o njemu dobro i ne sluti
Sumnja u ljubav — najteži nam jad —
Min’o, i čase blažene ne muti.
Iz prošlih dana ljubav i znak njen
– Spojenost srca — ostala nam još;
Naš život ovde svetao je tren,
Srdačan, krotak. Onaj život loš
U kome znanci, rodbina ostaju,
Nevinost našeg ne poznaje sveta;
Životno vino, srž nedostaju
Njima, a glava njihova im smeta.
A naših srca jedan isti zvuk
Beleži draži i vremena huk.
Jer mi smo davno, verna draga, — je li? —
Iskidali konce što nas vežu
Za prostor, vreme, tonove i boje,
— Lance života što zveče i stežu, –
Jer mi smo, možda, sami tako hteli,
Rad ljubavi nam i rad sreće svoje.
I gledaju nas zato što idemo
U košuljama belim parkom ovim,
Gde bolnički se miris širi jak;
Ne znaju draži sa životom novim,
Ljubavi naše neumrle znak.
…Gle! očima im trepti rosa nemo…
Naš poznati književni kritičar, Jovan Skerlić, tvrdio je za svog savremenika Simu Pandurovića da je stvorio pesmu “bolesničkog pesimizma” u kojoj se “slavi ludilo”. I zaista, dugo je ova pesma doživljavana i tumačena u ovakvom tonu. Međutim, pesma Svetkovina slavi jedno sasvim drugo osećanje, raspoloženje i stanje ljudske duše a to je ljubav.
Ljubav, toliko mahnita, snažna i slobodna, od koje se “silazi sa uma”. U njoj ljubavni par “svetkuje” svoju ljubav odvajajući se od ovog sveta i sredine koja za tu ljubav nije imala razumevanja; hladne i racionalne sredine koja je u sukobu sa dvoje mladih i njihovom srećom, u sukobu sa samim sopstvom… sredine koja samoj sebi smeta, sebična i nesposobna da oseti lepotu i spozna ljubav.
Nedopuštajući da ih takva sredina sputa, njihova ljubav putuje dalje u svom zanosu da se spase i sačuva. Ludilom u koje je sišao, ljubavni par je zaštitio sebe od muka, sumnje, vremena i “krvavih rana što im je nanosio svet”.
Međutim, u poslednjem stihu, ljubav i otuđenost najednom se približavaju. Suze koje trepte u očima sredine koja posmatra zaljubljeni par stvara bliskost između posmatrača i posmatranih. Dvoje zaljubljenih pristaju da, ipak, budu gledani i sagledani do kraja, kao simbol sopstvene ljubavi. Sredina, kojoj je takva ljubav i dalje nepoznanica, zastala je pred lepotom i silinom te ljubavi. Pokušava da je sagleda kroz emociju, na neki način doživi kroz iskustvo drugoga i upozna kao novo osećanje.