Budući da se razgovori sa svešenim licima i monasima u velikom broju porodica svode na “poslovne odnose”, često se događa da se mnogi religijski običaji i crkvena pravila tumače i praktikuju znanjem koje se u porodici prenosilo sa kolena na koleno. Pod uticajem različitih političkih režima, borbom za opstanak i mnogim drugim nedaćama koje su proteklih godina pogodile naš narod, mnogi nisu obraćali pažnju na to koje religijske stavove treba korigovati.
Da bismo u svojoj veri bili pravi i ispravni treba da obrtimo pažnju na sledećih 10 stavova.
1. Postoje „mrsne slave” i „posne slave”
Istina je da slave nisu ni mrsne ni posne, nego dani u koje one padnu mogu biti mrsni ili posni. Zavisno od toga u kakav dan slava pada, takva se slavska trpeza priprema. Na primer, ako jedne godine Đurđevdan padne u četvrtak, priprema se mrsna trpeza, jer je četvrtak mrsan dan. Ako sledeće godine padne u sredu, priprema se posna trpeza, jer je sreda posni dan. Neke slave uvek padaju u vreme jednog od četiri velika posta, pa se svake godine priprema posna trpeza. Primer takve slave je Nikoljdan, koji uvek pada u vreme velikog Božićnog posta.
2. Slavsko žito se ne sprema za „žive svece”
Istina je da su svi sveci živi, jer u Bogu niko ne može biti mrtav – Bog je Bog živih, a ne mrtvih. Pogrešna praksa je verovatno nastala usled činjenice da se žito sprema i za parastose upokojenim bližnjima. U oba slučaja, žito predstavlja žrtvu Bogu, i simbolizuje pravoslavnu veru u opšte Vaskrsenje. Ta žrtva se prinosi Bogu u ime onog svetitelja ili upokojenog čije se ime spominje tog dana, ili tog parastosa. Da li je reč o svetitelju koji je živeo, pa se upokojio, ili nikada nije prošao kroz biološku smrt, poput Arhanđela Mihaila ili Svetog Ilije, na primer, ne pravi nikakvu razliku u pogledu žrtava koje se prinose Bogu (slavski kolač, žito i vino). Nažalost, usprkos upozorenja Crkve na ovakvu pogrešnu praksu, mnogi i dalje nastavljaju po svome jer su „tako radili i očevi i dedovi”.
3. Klanjanje je muhamedanski običaj, klečanje je rimokatolički običaj
Istina je da su muhamedanci upravo od hrišćana usvojili praksu klanjanja Bogu, dotičući čelom zemlju. I to onih hrišćana koji su živeli u onoj sredini u kojoj se muhamedanstvo i pojavilo u 7. veku – od pravoslavnih hrišćana Bliskog Istoka. Crkva je uvela pravilo (kanon XX, Prvog vaseljenskog sabora) da se na nedeljnim Liturgijama, kao i na svim Liturgijama između Vaskrsa i Pedesetnice (Duhova), obavezno stoji. A to Crkveno pravilo je uvedeno zbog uobičajene prakse Pravoslavnih da svoju odanost i ljubav prema Bogu izraze klečanjem i klanjanjem (veliki poklon, velika metanija). Ova zabluda mnogih Pravoslavnih se pojavila usled žalosne činjenice da nisu nikada bili u crkvi sem nedeljom (kad se ne kleči i ne klanja), a i to često samo dva puta godišnje (na Vaskrs i Božić), pa nisu ni imali priliku da se upoznaju sa svim oblicima izražavanja Pravoslavne duhovnosti.
4. Nije potrebno postiti jer greh ne ulazi na usta, nego izlazi iz usta
Istina je da greh ne ulazi na usta, ali ne smemo zloupotrebiti taj citat iz Svetog Pisma kao izgovor za svoju nespremnost i odsustvo volje da se borimo protiv uživanja u hrani. Svrha i cilj posta je borba protiv greha, a ona uključuje borbu protiv telesnih želja. Telesne želje se, opet, najlakše suzbijaju uzimanjem posne hrane, što svedoči 2000 godina duga tradicija Crkve. Odricanje od stomakougađanja ima dvojako dejstvo: 1. to je naša žrtva Bogu; 2. to je sredstvo za gašenje telesnih strasti. Zato se i kaže da je post jedno od dva krila koja čoveka uzdižu ka Bogu (drugo krilo je molitva).
5. Ne postim jer sam jednom video sveštenika kako u sred posta jede pečenje
Istina je da su svi ljudi grešni, pa i sveštenici. Čak ako smo se lično uverili da neki od njih ne poštuju Crkvene zapovesti o postu, to nas još uvek ne oslobađa lične odgovornosti za nepoštovanje Crkvenih zapovesti. Nije li i Adam nakon prekršene zapovesti o postu, pokušao da svali krivicu na Evu rekavši: „..ona mi dade sa drveta, te jedoh” (1 Moj 3,12)? Znamo da Bog nije prihvatio takvo objašnjenje, jer svako od nas ima slobodu izbora – da li će krenuti pogrešnim ili pravim putem. Krenuti pogrešnim putem povodeći se za drugim ljudima, koristeći ih kao izgovor za svoje pogreške, pogubno je.
6. Ne idem u crkvu jer nisam ništa zgrešio
Istina je da svi padamo u greh, i da je najgori mogući oblik gordosti umišljenost da smo bez greha. Sveti Oci svedoče da pravi put pokajanja počinje onda kada shvatimo da je broj naših greha jednak broju zrna peska u pustinji. Oni koji misle da su gresi jedino oni koji su nabrojani u 10 Božijih zapovesti, prave veliku grešku. Sam Spasitelj nam je rekao da se u grehe ubrajaju i grešne pomisli (npr. Matej 5,28). Ova ista zabluda se javlja čak i kod onih koji idu u crkvu. Sveštenici svedoče da im za ispovest prilaze ljudi i kažu: „Oče, nemam ništa da ispovedim jer nisam ništa zgrešio.” U Pravoslavlju je najgori greh – neokajani greh. Kako da se pokaje za svoje grehe onaj koji misli da ih nema? Zato je umišljenost da smo bez greha jako opasna.
7. Tako mu je bilo suđeno, takva mu sudbina…
Istina je da je verovanje u sudbinu, kao nešto što je unapred „zapisano” čoveku i što on ne može da izbegne, suprotno Pravoslavnom verovanju u slobodu ljudske volje. U sudbinu, kao nešto predodređeno čoveku, verovale su i veruju razne paganske religije, uključujući drevne Grke, muhamedance i protestante. U našem narodu se ova zabluda najverovatnije uvukla preko muhamedanstva. Slobodna volja i sloboda izbora koju čovek ima je jedan od Božijih darova čoveku. To je, između ostalog, ono što čoveka čini bogolikim bićem. Pravoslavlje nas uči da je čovek tvorac svoje sudbine. Čoveku će biti onako kako je sam odlučio, na osnovu odluka koje je sam donosio, svojom slobodnom voljom.
8. Danas je crveno slovo, ne treba ništa raditi
Istina je da Crkvena zapovest o praznovanju velikih praznika podrazumeva ostavljanje svakodnevnih poslova, ali zato da bi se imalo vremena za odlazak u crkvu na Svetu Liturgiju. Sedenje kod kuće radi „crvenog slova” (u skorije vreme i podebljanog), i ne odlazak na bogosluženje predstavlja zloupotrebu crkvene zapovesti, i samo je izgovor za lenstvovanje.
9. Otac mi nije preneo slavu, zato ne mogu da slavim
Istina je da zvanični čin prenošenja slave nije uslov da bi se otpočelo sa slavljenjem. Jedino što je potrebno da bi se sa time počelo je – dobra volja. Nažalost, uzrok ove zablude je traženje „izgovora” pred samim sobom, pa i pred Bogom, za vlastiti nemar i odsustvo volje za praktikovanjem Pravoslavnog načina života.
10. Božić bâta je osoba
Istina je da je pravi naglasak reči „bata” zapravo batâ, što je izvedeno od reči „bat” (malj). Značenje reči batâ je vezano za proizvođenje zvuka, i nema ništa zajedničko sa rečju „brat” i njenim izvedenicama bratko, batko, bâta. Podsećanje na zvuk koji proizvodi bat, dovelo je upotrebe te reči i u drugim prilikama. Pa tako znamo za „bat koraka”, na primer. Samim tim je i pravo značenje pravilno izgovorenog izraza Božić batâ – Božić dolazi, ili Božić kuca, ili Božić lupa (na vrata). Ova zabluda predstavlja konkurenciju koka-kolinoj izmišljotini poznatoj pod nazivom „deda mraz”, jer je svojevrsna domaća verzija nepostojeće ličnosti. Podsetimo se da je Sveti Nikola onaj koji za Božić donosi poklone deci, a on je istinska istorijska ličnost i Božiji svetitelj.
