Празнични дух уноси радост у многе домове. Приличан број младих одлучује се и да баш у нову годину закорачи у заједници, са одабраном сродном душом.
Али, да ли се понекад сетимо оних који баш ових дана, у снежној белини сватовских поворки, остају без једне од највећих љубави свог живота?
Све праве су љубави тужне, каже у једној свадбеној елегији Ђорђе Балашевић. И није само он опевао једну тужну љубав оваквим стиховима. Радили су то многи велики песници од давнина.
Ми вас, овај пут, упознајемо са тужном причом једног нашег помало заборављеног песника, који је своју љубав изгубио у једно јутрење на давне 1903. године, када се његова љубав удала за другог. Песник се зове Велимир Рајић и овако је опевао венчање своје изгубљене драге, ком је и сам присуствовао.
На дан њеног венчања
“И срушише се лепи снови моји,
Јер главу твоју венац сад покрива,
Крај тебе други пред олтаром стоји-
Проста ти била моја љубав жива!
Честит’о сам ти. И ти рече “Хвала!”…
А да ли знадеш да се у том часу
Гранитна зграда мојих идеала
Сруши и смрви и у пеп’о расу?
Ал’ не! Не видим од тога ни сена;
По твом лицу радост се разлива…
И свршено је! Ти си сада жена-
Проста ти била моја љубав жива!
Ја нећу клети ни њега ни тебе,
Ни горку судбу што сам тебе срео;
Ја нећу клети чак ни самог себе,
Јер ја бих тиме своју љубав клео.
И нашто клетве! Нашто ружне речи?
О срећи својој човек вазда снива;
Бол, јад и патњу смрт једино лечи.
Проста ти била моја љубав жива!
Па пођи с Богом! Још ти могу рећи:
Да Бог да сунце среће да ти сија!
Све што год почнеш свршила у срећи!
Са твоје среће бићу срећан и ја.
И сваког дана ја ћу да се молим
Кад звоно верне у цркву позива…
Ја нисам знао да те тако волим.
Проста ти била моја љубав жива!
Чуј, Боже, молбу моје душе јадне:
Сва патња што си пис’о њој, к’о жени,
Нек’ мимоиђе њу, и нек падне
На онај део што је писан мени!
Услиши ову молитву, о Боже!
И душа ће ми мирно да почива;
И шапутаће вечно, док год може:
Проста ти била моја љубав жива!
И онда када дође оно доба
У ком ће земља тело да ми скрива,
Чућеш и опет са дна мога гроба:
»Проста ти била моја љубав жива!”
Иза ових стихова налази се истинита љубавна прича песника. Ево зашто Велимиру Рајићу није било суђено да се пред тим олтаром крај своје драге нађе баш он…
Главни кривац свеопште животне несреће песника била је епилепсија која га је мучила од раног детињства па све до преране смрти, у 36-ој години (рођен 1879, преминуо 1915). Због овог, унук славног Танаска Рајића није примљен ни у добровољце Балканских ратова и Првог светског рата. Ипак, највише од свега болест му је ускратила највећи сан – о љубави, жени и породици.
Зато је волео кроз песме. Ову песму посветио је Косари Бобић, једној од своје четири несретне љубави. Реч је о лепој девојци са којом је песник заједно студирао на Филозофском факултету, девојци из комшилука којој пише писма и посвећује песме, шета Калемегданом… Када му је она поверила своја најлепша осећања која је тајила према њему, желећи да је заштити од себе самога, он јој је поверио све о својој болести. У њеним очима остале су само сузе.
А песнику је остало само да опева своју тужну љубав кроз својиих 14 песама које је за живота објавио 1908. године.
Данас, када прочитамо његове редове, не можемо а да се не сетимо бар једне неузвраћене, тужне, или изгубљене љубави коју смо волели.
Опанак
