Заразити неког чекањем, то је најсигурнији начин владања над њим, то значи учинити га непокретним и безопасним потпуно и заувек, и та обмана чекања тврђа је од сваког затвора и јача од најјачих букагија, јер се, са много среће и вештине, из затвора може побећи и окова се може човек ослободити, али те обмане(!) – никад ни довека.
И тако, прихвативши прећутно услове живота које вам ваш непријатељ поставља, живите како он хоће;
Управо, и не живите него стрпљиво чекате, све док се сав ваш живот, заједно са свим оним што сте очекивали, не претвори у стрпљење и бескрајно чекање, што значи да сте прихватили рајински начин живота, а то је исто што и пут добровољне пропасти за себе и своје потомство.
Да не би морали да вас сами убијају, заразили су вас тим чекањем које вас одржава у животу и полагано убија.
Увенућете и нестати као што су увенули и нестали толики преци и народи у Османском Царству, пре вас на исти или сличан начин.
Нису ни приметили да су са пута истинског живота неосетно пребачени на мртви колосјек чекања без краја и циља. Не осећају то своје чекање као терет ни као понижење, јер су се и сами претворили у чекање.
Све што јесте и што знате, умете и можете, стављено је у службу тога чекања без краја и без икаквог изгледа на остварење. Једнима век прође у мучном и узалудном чекању, а други добију и без најмањег чекања све што желе и чему се надају.
Иво Андрић
