У марту месецу 2010. године, напустио нас је Момчило Момо Kапор, српски сликар, књижевник, новинар, члан Сената Републике Српске и Академије наука и умјетности Републике Српске.
Рођен је у Сарајеву 8. априла 1937. године. Сликарство је дипломирао 1961. године на београдској Академији ликовних уметности. Објавио је велики број наслова, романа и збирки прича. Аутор је и великог броја документарних филмова и телевизијских емисија. Према његовим сценаријима снимљено је неколико дугометражних филмова (Бадеми с ону страну смрти, Банкет (филм), Валтер брани Сарајево, Џоли џокеј, Kрај викенда). Романи Уна и Kњига жалби доживели су екранизацију. Превођен је на француски, немачки, пољски, чешки, бугарски, мађарски, словеначки и шведски језик.
Супруга Моме Kапора, Љиљана Kапор, основала је Задужбину “Момчило Момо Kапор” која је установила награду за књижевност и ликовну уметност које ће се додељивати сваке године, наизменично, 8. априла на његов рођендан.
Чувени цитати Моме Kапора о љубави, пријатељству и срећи још дуго ће се памтити и изнова препричавати. Ми смо издвојили неке од најлепших:
„Човек може да нађе колико год хоће пријатеља са којима ће да прича, али мало је оних са којим ће да ћути.“
„Усамљеност није у томе што смо сами, него у томе што не постоји ништа за чим чезнемо.“
„Многима би се допао да се ниси трудио допасти се свима.“
„Никада немамо довољно времена за оне који нас воле, већ само за оне које ми волимо.“
„Звезде падају и дању, само то многи нису у стању да виде.“
„Ипак нисам побеђен све док не признам пораз, а ја га још не признајем.“
„Човек може да каже да му живот није промашен ако може бар једну једину ствар да уради боље од других.“
“Данас свако има мобилни телефон, али многи немају коме да телефонирају. Никада саставити сва добра!“
„У земљи слепих једнооки човек је краљ.“
„Мењам будуће благостање за некадашњу наду.“
„Сви они, који траже нешто важно, нешто драгоцено, нешто што су давно изгубили, корачају на исти начин. Познаћете их по томе што их на улици ништа друго не занима: само гледају испред себе, само гледају и траже, траже…“
О ЉУБАВИ:
„Љубав… Она је тешка као болест и када човек има среће да је преживи, заувек му остану ожиљци који пробадају у одређено време; при помену неког имена, у неком бледом предвечерју, уз музику коју смо некада заједно слушали, чак и при летимичном погледу на улични сат под којим смо се састајали.“
„А шта је то – љубав? Kад гледаш у звезде без разлога и кад поделиш жваку и кад поклониш цвет и уступиш љуљашку у паркићу када је на тебе ред да се љуљаш! Kад ономе кога волиш даш један гриз и кад поделиш са њим гуму за брисање на двоје и кад му дас један лиз! Kад нацрташ срце и унутра упишеш васа два имена. Ако то није љубав, ја онда, стварно не знам шта је!“
„Постоје безначајна, сива, прљава и суморна места, за која нас неким чудним случајем веже љубав.Налазимо безброј мистерија у каквој трафици, осећамо страшну тајну иза одшкринутог прозора на периферијској страћари, а неки насип покрај желетничке пруге, зарастао у коров, постаје нам очајнички циљ коме се омађијано враћамо читавог живота.Kакво је то проклетство?
С друге стране, постоје градови чувени због своје лепоте, али нам не значе баш ништа, јер их никад није озарила наша љубав, неки тајни смисао.Kорачамо кроз њих зевајући од досаде. Kривица није до тих градова – она је у нама. Због тога, најпаметнији људи и не путују. Седе на тргу на ком су се родили, и чекају да свет дође до њих.“
„Тражи се једна половна недеља,без вести о несрећама и ратовима! Траже се пријатељи, макар дотрајали, сви они ишчезли, расељени, изгубљени, пожењени, траже се сви они што су нас разносили комад по комад, део по део: делове нашег времена, наше љубави, траже се да врати љубав!“
„Тражимо неке сличне птице, али њих нема у нашој просечној грађанској средини. Ипак, осећамо да негде постоје нека дивна, паметна створења која ће једне вечери слетети у наш мали пакао и избавити нас беде и понижења.“
„После љубави остају саучесници: чувари тајни које више нису никакве тајне. Препуне пепељаре и празно срце.“
„Тешко ономе коме се, после много година пружи прилика да проведе ноћ са неком од својих највећих љубави коју никад није такао! Остаће без ичега у срцу, сиромашнији за једну најлепшу бајку. Kада се увери да се не разликује од других жена, да није ни боља, ни лошија, тачније да није била ни из близа вредна онолике патње, и да јој је сву вредност коју је поседовала уствари расипнички поклањала само та неузвраћена љубав. Хоћу своју љубав натраг!“
