Исидира Секулић, српска књижевница, рођена је 16. фебруара 1877. године у Мошорину у Бачкој.
Kао и многе школоване жене тог времена, Исидора Секулић је прво радила као наставница у Панчеву, а затим и у Шапцу. Од 1919. године, радила је у Београду, у коме ће провести пуних 50 година свог живота.
Исидора Секулић, сем по својим делима, остаће упамћена и као прва жена која је постала члан Српске академије наука и уметности, прво као допсни члан 1939. године, а затим и као редовни 1950. године.
Андрић ју је сматрао једном од првих писаца сватског формата, који је потекао са Балкана.
Дучић је за њену књигу “Сапутници” рекао да је то једно од најбољих дела у српској и европској књижевности.
Иако су је раније представљали као “досадну и сиву силуету” она је била страствен и емотивни писац, чија се пуноћа дела тек сада открива.
За живота је стекла репутацију најобразованије и најумније Српкиње свог времена. Говорила је неколико језика, била преводилац, писац и тумач књижевних дела.
Ево како је писала Исидора Секулић о Балкану, љубави и моћним личностима:
Све што човек ради, само је припрема да се доживи љубав.
Моћне личности су слојевите, не егзистирају кроз један дар ни кроз један позив. Нарочито не могу тако егзистирати људи широких физичких егзистенција и широких општекултурних егзистенција. Ти се не могу погружити у једну специфичност своју, па ма које врсте и ранга она била. То су људи који над један одређени дар имају моћ метаморфоза, моћ стварања и растварања, моћ присуства и одсуства. То су људи који не воле статику и печат, па ма како славни били, јер то сужава живот, а сужен живот води у таштину, а таштина води не само у систем него у тамницу
Слобода је независност, срећа је зависност од хиљаду ситних ситница.
Ми никада нисмо имали времена да мирно изграђујемо своју културу. Ратови, збегови, лутања, разарања, грађења на рушевинама, то је наша историја. Па и онда када смо стварали, све је ишло вртоглавом брзином, сламало је људе (…). А наш народ? Дивне, сјајне, јединствене победе, а народ мали, па мали. Мали због свог уског, некултурног национализма“
Волим тишину (…). Ако нешто вредим, нека кажу после моје смрти, а ни два дана пред смрт не желим да ме хвале.
Балкан је борба старости и младости. Тле је испрано, рањиво, до костура измршавело и осушено. Уморно је! Писац ових редака има од путовања по земљама два преимућства, непоколебљива и сигурна утиска. Једно је: сиротиња, по свима државама и градовима, појасевима и поднебљима. Друго је балканско уморно тле. Један и други утисак је тачан, посведочава га историја и географија (…). Балкан има, од створења земље кроз векове, као лед, вода и копно, архитектуру друма и храма. Народи који су се на њему чвршће и, изгледа, судбински задржали у новија историјска времена, од старих Грка преко Србије Душанове и карађорђевићевске, сви се борили – карактеристично – за слободу и лепоту, али сви га међусобно пустошили и мрзели, нико од те земље не учини отаџбину и њиву која се негује ње ради.Балкан је једно велико гробље разних господарења и цивилизација.
Човек је номад по срцу свом, по мисли својој, по идеалима својим. Он је номад по вољи божијој, која га је ставила међу огромна пространства неба и земље. Давнашња и данашња страст, да се лети, путује без путања и станица и граница, то је пробој номадства човечије природе. Воља божија: то су стазе и реке, путовања и сретања и низови живота и другова; а не државе и границе, коље и бајонети, паланке-тамнице у којима слободног човека као миша дави господар, сусед, обичај, критика. Тристан од множине жеља није могао да умре; а сваки човек има крик оног песника који је записаои: Или аскетство или путовања, јер ништа друго нема!
Исидора Секулић
