Svako smatra da je njegov problem najveći. Ali, Bog nam govori: Ja dolazim u tvoj život ne da te izbavim od teškoća, nego da bi izmenio tvoj odnos prema njima.
I tada po drugome počinješ da gledaš na svoje probleme – više optimistički, sa više smirenja, trpeljivije, hrabrije.
Progoni od sebe uninije (očajanje) koje ti govori da će ti svagda biti tako teško. Dete moje, problem će da isčezne, nemoj da preuveličavaš. Ti toliko preuveličavaš svoje teškoće da razmišljajući postojano o njima, osećaš užas i padaš u paniku. A to je nepravilno.
Naravno, biva da je čovek prosto tako ustrojen. To je već određeni tip ličnosti, određeni karakter. Neki ljudi čak i kada im predlažeš rešenje problema, ne mogu da ga prihvate i da se uspokoje. Ne! Oni će svejedno da cvile i ropću. Daješ im savet, oni se na početku malo nasmeše, a zatim govore: Ne, ne mogu, takav sam se rodio.
Ej, vidi, rekao sam ti ako na svoj problem pogledaš sa te strane, on će se rešiti. Ne, ti ljudi su opet misleno tamo, u svojoj brizi, gde su već i navikli.
Čovek sam sebe guši grižom savesti i zabrinjavajućim osećanjem krivice. Ponekad osećamo zabrinutost (nelagodnost) zbog toga što smo u datom momentu srećni. To jest. ako si srećan, tebi će se neminovno desiti nešto loše. Ja ne mogu da budem srećan! Kroz nekoliko dana nešto će se desiti!
Ti se ne možeš prosto naslađivati i radovati se. A pogledaj na sve dobro u tvom životu, kako nam je zapovedio i Hristos. Pogledaj s optimizmom, s nadom i reci: Hvala!
Prestani da ropćeš! Prestani da si stalno nezadovoljan, prestani se žaliti, preživljavati “nepravdu” i ponašati se kao da ti je neko kriv. Znaš li koliko ljudi trenutno strada, baš ovog momenta? Koliko je bolesnih koji s mukama umiru u bolnicama… To je strašno.
Nedavno mi je pozvonio jedan čovek i rekao: Sutra ujutro idem u bolnicu, ćerku će da mi operišu. Da li si ti nekad sedela u bolnici u isčekivanju novosti o stanju bliskog čoveka? Mimo tebe prolaze doktori, sestre, a ti sediš i s uma silaziš od uznemirenosti… A ti mi tu pričaš da imaš problem.
Molim te, hajde da budemo ozbiljniji, jer mi često bivamo prosto neblagodarni.
Reci bar jednom Hvala!
(Arhimandrit Andrej Konanos)
